скидање праашине

ЦРВЕНИ ТЕРОР: Црногорски десант на Дедиње!

12428

Броз је најплодније тло нашао, како каже историчар Предраг Ј. Марковић, у “вероломном црногорском карактеру”. Црногорци су у свему подражавали Броза. Он никад није имао своју кућу, живио је увијек у отетој. И они. И кад би зидови вила са Дедиња, у које су упали, кад би ти зидови умјели да приповиједају, била би то митска гусларска епика о брђанском владалаштву (Макијавели је аматер), ко је први међ’ нама, о убиствима, славопојкама, каријеризму, намјештању, подметњу, о генералским и амбасадорским постављењима – ко коме – ко је несој а ко војвода или сердар, кога би ваљало одморити на Голом отоку…

Као припадници међународне злочиначке организације, потпомогнути совјетском војном силом, по опробаним и специјално разрађеним упутствима злогласне Коминтерне, здушно су допринијели масовном одузимању живота и потом имовине, невиних грађана. Од покретне имовине, па до кућа, станова.

Један од првих послератних досељеника на Дедиње (на слици), Пеко Дапчевић је упао у кућу Савчића у Ужичкој улици, а касније се премјестио на имање покојног Милутина Станојевића, индустријалца у Толстојевој, коме је имовина иначе одузета за потребе изградње амбасаде.

По ослобођењу Београда, 20. октобра 1944. године, улицама су се раштркали ослободиоци, а неки одмах запосјели и стратешке коте, заувијек дислоцирајући старосједиоце. Пошто су им отели куће и сву имовину, многе су и физички ликвирали.

Када је грађен стадион графичара на Топчидеру, пронађене су људске кости, ципеле, телефонска жица за везивање. Посмртни остаци су потом сахрањени у порти манастира Ваведење.

Сви ти страдали људи су по ослобођењу Београда довођени из затвора за 12. кварт (данашња зграда Арт телевизије) па стријељани и закопани у рововима који су остали после рата. То је страдалиште цивила са Дедиња и Сењака. На том простору су необиљежени гробови оних чији је гријех био што су становали у околини и били власници фабрика и лијепих кућа.

Према доступним сазнањима, у тој јами налазе се, између осталих, тијела др Милорада Иванића, новинара и директора позоришне трупе „Централа за хумор“, Славка Попадића, власника фабрике чоколаде, Милета Петровића, власника београдске кафане „Опленац“, Мике Веселиновића, власника фабрике метала… Свима је заједничко да су убијени без пресуде.

Без суђења је стријељан и даровити цртач стрипова Вељко Коцкар, творац Бате Кактуса, доброћудног лика у облику кактуса. Имао је само 24 године. Кривица му се огледа у објављивању стрипова током окупације.

Ако су по Бањици и Дедињу за егзекуције били задужени припадници Шесте личке, по Сењаку су тај посао вршили ликвидатори из Осме црногорске бригаде. Мајор Озне, Милан Тешић, познат по чежњи „једва сам чекао да дођем у Београд и преспавам на дедињу са све личким блатом на чизмама“, деценијама касније је признао: „Ако мене сада питате шта се дешавало 1944, требало би да кажем: О слободо, колико је злочина учињено у твоје име.“ Признаје да је у Београду стријељано близу 10.000 грађана, без суђења. Само у кварту у којем је командовао, убијено је 800 цивила.

Злогласни ознаш тог кварта Бата Живанчевић овако се исповиједио: „Човјеку, којег је требало да ликвидирам, стављао сам пиштољ у уста. Један ме молио и говорио: ‘Синко, имам два сина као што си ти!’. Ја сам опалио и разнео им главу. Тада сам помислио да сам учинио велику ствар за партију.“

Божидар Зец, комесар 8. црногорске бригаде  која се ту истицала „чишћењем“ пред полазак на Сремски фронт, признао је: „С поносом смо се борили па кад смо стигли овдје грађани су нас одушевљено дочекали. Још прве вечери доносили су нам пријаве, давали имена и адресе издајника. Данас видим, ми смо вјерујући њима, олако пресуђивали и стријељали. Много људи је стрдало и не могу да пежалим што ће љага пасти на 8. црногорску бригаду.“

Данас, умјесто да се десет хиљада невино страдалих Београђана прогласе мученицима, и да им се подигне црква на Дедињу, руски министар Лавров заједно са Вучићем подиже споменик петокраци и из Москве донесе вјечну ватру комунизма, да нас подсјећа на дан када су нам Совјети увалили Тита и у наредна четира мјесеца, позната под именом „црвени терор“, побили 55.000 Срба, без суђења, по кратком поступку.