Милован Ђилас издавао је налоге за ликвидацију не само идеолошких неистомишљеника, већ су, по његовим наредбама, убијани и партизани, и то обично најугледнији. Тако се априла 1942, у Горњем пољу код Никшића десио један од најстрашнијих комунистичких злочина. Тада су стријељани и у јаму бачени вође устанка у Пиви – тројица рођене браће Тадић (Раде, Благоје и Радоје), њихов брат од стрица Тадија, и брат од тетке Јовица Јововић, и то зато што нијесу хтјели да убију свог стрица Спасоја, чувеног јунака из Првог светског рата.
„Похапшене Тадиће су спровели у Горње Поље. Истрагу су водили Радоје Дакић и Сава Ковачевић, али смо и Иван Милутиновић и ја били у току и одобрили пресуду. Из покора се једва ‘самокритиком’ извукао њихов брат Љубомир Тадић; био је премлад да бисмо га убили…“ – пише Милован Ђилас у својим мемоарима.
Љубомир Тадић је касније био познати српски филозоф и академик, отац политичара Бориса Тадића. Он је 6. априла 1942. године, када се десило то стријељање у Горњем пољу код Никшића, имао непуних 17 година. Скоро четири деценије касније, упутиће писмо Миловану Ђиласу, у коме ће га оптужити за смрт своје браће.
Стрица Спасоја, чувеног комиту који се борио против Аустроугара за вријеме окупације Црне Горе, Љубомир описује као храброг и честитог човјека, истичући његове заслуге и допринос у устанку 1941.г. Наводећи да је Спасоје имао велики углед у народу, Љубомир наставља; “Била је то врло снажна личност. То је било довољно да га Радоје Дакић и Вељко Мићановић прогласе народним непријатељем.“
Комитет је осудио Спасоја на смрт и одредио синовце Тадију, Радоја, Благоја и Обрена, као и његовог сестрића Јовицу Јововића, да га стријељају. Тадићи су одбили да убију стрица Спасоја, а то је значило њихову смртну пресуду, коју су одобрили Милован Ђилас и Иван Милутиновић.
Тадија Тадић је био водећи револуционар у Пиви, политички комесар чете Пивљана која је учествовала и у Пљеваљској бици 1. децембра 1941 године, а после тога се цијелу зиму борила против усташа у Херцеговини. Иначе, пошто је као мали изгубио оца, подигао га је управо стриц Спасоје.
Професор Божидар Тадић пише: ”Тадија се у пролеће 1942, налазио у некоме од гатачких села. За њега је дошла патрола од Пивског манастира, ухапсила га и спровела у Манастир. Ђилас је одлучио да се Тадић стријеља пред стројем.“
Када је Тадија Тадић доведен до Пивског манастира десила се побуна комуниста. Вељко Мићановић пише Миловану Ђиласу: „Јединица у којој је Тадија радио, показала се апсолутно колебљива и заузела издајнички став по питању ликвидације Тадијине. Иста је састављена од Тадића, блиских Тадијиних рођака, а већином интелектуалаца… Држање осталих партијаца било је исто тако колебљиво! Стријељање нисмо извршили не због расположења маса, већ због издајничког држања партијаца. Из свега овога излази да наш став није могао бити спроведен у живот као партијска одлука. Другим ријечима, значи да су чланови Партије отказали послушност према партији.“ У другом писму, датираном крајем марта, оптужбе против Тадије и његових другова још су окрутније. Ту се Тадијина партијска ћелија назива „издајничком бандом“.
Због одбијања пивских комуниста да стријељају Тадију Тадића, комунисти су, без суђења, за опомену, код Пивског манастира стријељали команданта партизанске чете Обрена Вукосављевића. Тадија је пуштен на слободу неколико дана, па је спроведен у никшићко Горње Поље да му суди формирани за ту прилику комунистички Пријеки војни суд. Нема спора ду су на том суду главну ријеч водили Радоје Дакић и Сава Ковачевић Мизара. Трећи члан суда је споран.
По истраживању Божидара Тадића, трећи члан суда је био Милован Ђилас, а по свједочењу Љубомира Косовића то је била Вјера Ковачевић. Милован Ђилас је негирао да је тада био у Горњем Пољу, али је потврдио да је знао све и подржао одлуку партије да се оптужени осуде на смрт.
На оптуженичкој клупи су се тада осим Тадије нашла и његова браћа од стрица – Радe, Радојe и Благоје, као и брат од тетке, Јовица Јововић. Двојица из њих, Благоје Тадић и Јовица Јововић тада нису имали осамнаест година. Сви они су осуђени на смрт, а послије стријељања које се десило 6. априла 1942 године, тијела су им, скандалозно, бачена у јам код цркве на никшићком Видровану.
Тадићима и Јововићу су придодата и два краљева официра, осумњичена за роварење. Али то није учињено само због тога да све буде ‘о истим трошку’, него и ради поистовећивања судбина противника – партијских и спољних. Тадићи, нарочито Тадија, на стријељању су клицали партији и борби, док је један официр псовао, а други намргођено ћутао.
О том стријељању Божидар Тадић је написао следеће: “Очевици причају, не без дивљења, да су се сва четворица Тадића и Јовица Јововић чудесно храбро и достојанствено држали на самом стрелишту. О томе је посебно причао Душан Брајушковић који је командовао групом што је одређена да их стријеља. Ишли су, каже Душан, у смрт као у сватове, клицали слободи и побједи над фашизмом и Комунистичкој партији, али нијесу пропуштали да истакну како невини иду у смрт и да су убијеђени да ће истина о њима на крају свега побиједити.”
Погубљење комуниста Тадића и Јововића потресло је партизански покрет. Суђење и стријељање на Видровану је одмах објављено у билтену Главног штаба за Црну Гору, и било читано и прорађивано на партијским и скојевским састанцима у партизанским јединицама. Видојe Жарковић је закључио: “Вијест о стријељању Тадића дотукла је ионако уздрмани морал у нашем батаљону!“
У образложењу пресуде писало је свашта: те да су заједно са Спасојем сарађивали са четницима, да су издали НОБ и сл. „Сви смо биле најобичније бесмислице и неистине“, тврди Љубомир Тадић.
Шта се десило послије рата са тијелима Тадића, проф. др Божидар Тадић пише: “По стријељању, њихови лешеви су буквално бачени у неки клачинар поред цркве на Видровану. Негдје 1952, њихове породице из Смријечна и из Војводине скупиле су нешто мало пара како би посмртне остатке својих најмилијих извадили из тог клачинара и сахранили, баш ту на Видровану, у заједничку гробницу. Над гробницом је постављено најскромније обиљежје од обичног гранита. Но, пошто су радови завршени и посмртни остаци стријељаних пренесени у нову гробницу, ноћу је дошла милиција с маљевима и ћускијама и све то разрушила. Тај варварски чин схваћен је као поновно стријељање.”
Како је прошао протест због рушења гробнице, проф. Тадић наставља: ”Те године преко љета Блажо Јовановић је посјетио Плужине, први пут послије рата, одржао говор, а послије одржаног говора примао странке у канцеларији предсједника Општине. Пријем код Блажа тражио је и добио Панто, Тадијин брат. Кад је изложио све у вези са рушењем гробнице на Видровану, Блажо му је љутито одбрусио: „Ми смо их побили, ми им споменик порушили, и шта ти сад хоћеш!”
Милован Ђилас је 1979 године дао интервју америчком америчком Енцоунтеру који је Данас пронашао у некој архиви и објавио га на насловној страни свог најтиражнијег викенд-издања. Милован Ђилас: „Зашто су стрељани Тадићи“, наслов је Данаса иза којег се крије неколико узнемирујућих реченица водећег комунистичког првака, идеолога и на крају дисидента. У овом интервјуу Ђилас хладнокрвно каже: „О, апсолутно не осећам никакву кривицу због тога. Били смо у рату…“
Љубомир Тадић, угледни професор и филозоф пише Миловану Ђиласу, најпознатијем комунистичком дисиденту 28.12.1977, револтиран његовим писањем о убиству своје браће у књизи „Револуционарни рат“:
„Господине Ђилас, пишем Вам све ове редове с осећајем муке и огорчења. Веровао сам дуги низ година да ћемо нас двојица моћи некако живети један мимо другога, грађански коректно, утонули у заборав минулих времена и невремена с њиховим више или мање неочекиваним расплетима и хазардима. Ви сте се, нажалост, потрудили да тако не буде. У последњој књизи Ваших ратних мемоара, која је недавно изишла на енглеском језику, Ви сте поново писали стари, крвави сценарио из априла 1942. године. Бескрајно сам запањен с колико хладнокрвности кривотворите опис збивања у којима сте били главни режисер погибије моје браће и рођака.
Ви се, углавном, сећате свих небитних појединости, а увек заборављате оне битне. Али за писца мемоара, који је себи поставио задатак да се обрачуна са својом сопственом савешћу, битан је податак да Благоје Тадић и Јовица Јововић нису имали више од осамнаест година!“
Љубомир Тадић даље пише Ђиласу:
„У праву сте кад тврдите да Тадићи никад нису заборавили страшну судбину својих сродника. Али ми који смо се наставили борити на партизанској страни, следили смо започети пут своје браће, а не Ваш и Ваших истомишљеника из једне фанатизоване верске секте. Да сам којим случајем 1942. имао више од 16 година, свакако бих данас лежао у гробу поред своје стрељане браће. После свега што сте написали о мојој браћи и мени самом, тешко ми је поверовати у истинитост Ваших осталих казивања.“
У личној архиви Љубомира Тадића проналазимо и Ђиласов одговор после месец дана у којем „он каже како би поново учинио све исто!“. Писмо је насловљено на Љубомира Тадића, а нема ни уводног поштовани, нити било које друге уљудне формулације.
„Није тачно да смо ми, тј. вођство ‘тада сваког убијали’ и да смо гонили људе да убијају стричеве и очеве. Таквих случајева је могло бити, свакако је и било, на терену: револуција има своје неконтролисаности и необузданости… Нећу се расправљати с таквим начином гледања, а још мање с уопштавањима која се односе на мене. Но притиска ми памет и савест нешто друго: судбина, односно услови које нисмо сасвим кадри да контролишемо, бацили су и Вас и мене у спорове и сукобе с постојећом реалношћу. За мој удес је, држим, то важније од револуционарних збивања судбоносних за ову земљу, у којима сам потрошио пола живота…“
Завршава своје писмо Љубомиру Тадићу коме је побио цијелу породицу, Милован Ђилас, жалећи себе.
Љубомир Тадић је прекинуо сваку преписку. Очигледно му је било јасно да нема никакве сврхе.
Годину дана после пада с власти Бориса Тадића, сина Љубе Тадића, јединог преживелог у масакру у Горњем Пољу, покренута је иницијатива да Милован Ђилас добије улицу у Београду. У исто вријеме објављен је и интервју у којем се Милован Ђилас правда америчком новинару зашто није спречио ликвидацију својих пријатеља речима: „Да сам покушао да зауставим стрељање, последице по мене као вођу биле би негативне. Био бих осуђен због благости, опортунизма, као неподобан да водим партизане.“
Сасвим довољно за једну улицу у Београду… Зар не?
Прије четири године Милован Ђилас је добио улицу и у Подгорици!
Свако мало, црногорски медији, на челу са Вијестима, пишу панагирике о његовом лику и дјелу.
Један од водећих српских интелектуалаца, Матија Бећковић, недавно је објавио књигу о свом великом пријатељству с Милованом Ђиласом.
