У другој половини 20. вијека, у вријеме комунизма, нико из Црне Горе није заступао интересе српског народа сем Батрић Јовановић! Као делегат у црногорској и савезној скупштини, 70-тих и 80-тих година прошлог вијека, више пута је покретао питање угрожености српског народа на Косову и Метохији, као и дискриминације ћириличног писма, због чега је био стална мета критика у „Побједи“, „Комунисту“, „Вјеснику“ и „Ослобођењу“, гдје су га проглашавали српским националистом. Нико, ама баш нико, од политичара из Црне Горе, није му пружао подршку.
Објавио је десетак књига од којих препоручујем: „Расрбљивање Црногораца: Стаљинов и Титов злочин“. У тој књизи је објавио документе Коминтерне и КПЈ који убједљиво свједоче да је Стаљин иницијатор стварања црногорске нације, односно да је упорно радио на расрбљавању Црногораца, а да су главни извршиоци тог посла били: Јосип Броз, Милован Ђилас, Вељко Милатовић и бројни други црногорски функционери.
Јовановић пише да је крешендо те кампање био новембра 1942. на пленуму ЦК КПЈ. У резолуцији тог пленума пише да ће „КПЈ помагати покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава – Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, и ради ослобођења Албанаца, то јест ради припојења Косова и Метохије – Албанији“. Та резолуција представља октроисање црногорске нације и почетак злочиначке кампање расрбљивања Црне Горе и Црногораца, наводи Јовановић у књизи.
Умјесто закључка, Јовановић каже: „У току минулих вјекова, вршено је однорођавање Срба – турчењем, албанизовањем, мађаризовањем, хрватизовањем, а после Другог светског рата и по македонизовањем. Расрбљивање Црногораца у 20. вијеку јесте, у својој суштини, најподлији чин у цијелој лепези разнородних видова асимилације Срба, јер се ради о однорођавању оног дијела српског народа, који су учени Европљани сматрали за најсрпскији. Зато се мора учинити све да се заустави овај срамни процес.“
На жалост, тај процес није заустављен, напротив, јер је било мало политичара какав је био Батрић Јовановић. Срби су се, после избора 2020 године, понадали да се Црна Гора вратила својим српским коријенима, али су се грдно преварили. Црна Гора је и даље на антисрпском путу, а тобошњи представници српског народа у црногорском парламенту и влади, ни реч да проговоре у заштити ћирилице и других српских културних вредности које не могу да добију место у јавном животу, па ни на јавном сервису.
Него да се вратим Батрићу Јовановићу, коме данашњи српски политичари нису ни до кољена. А то што је био комуниста, такав је био стицај околности, такво вријеме, да није то био – не би добио никакав простор у јавном животу. По свом делу, и не личи на комунисту, мрзио је и Броза и Стаљина, из дна душе.
Рођен је у Доњој Морачи 1922. године, завршио Гимназију у Пећи, потом Правни факултет у Београду. Пред Други светски рат, као студент, прикључио се илегалној КПЈ. Био је учесник Тринаестојулског устанка у Црној Гори, а у јесен 1941, у саставу Комског батаљона, учествовао у нападу на Пљевља. Током рата налазио се на разним одговорним дужностима.
После рата је био директор Управе цивилног ваздухопловства, а од 1973. до 1977. амбасадор СФРЈ у УНЕСКО. У два сазива, од 1978. до 1986, био је делегат из СР Црне Горе у Савезној скупштини. У овом периоду постао је чувен по жестоким осудама прогона српског становништва с Космета. Такође, најоштрије је критиковао економску политику СФРЈ осуђујући је да је у служби пљачкања СР Србије од стране СР Хрватске и СР Словеније.
Након политичког успона Слободана Милошевића и „антибирократске револуције” постао је његов присталица па је 1989. године био изабран за делегата у Скупштини СР Србије.
Умро је 2011. године у Београду.
