Црна Гора је апсолутни шампион Европе по броју кладионица; једна кладионица на сваких 630 становника; 226 школа, а преко 1.000 кладионица ### Спорт може бити најјачи штит од коцкања, али може бити и најгори преносник „заразе“, што је случај код нас ### Рекламирањем кладионица, клубови и Фудбалски савез Црне Горе директно издају основне принципе спорта.
Разговарао: Звонко Ракочевић
Професор др Душан Ступар, са Факултета за спорт и психологију, ТИМС из Новог Сада, Едуконс универзитета. Аутор и коаутор је 87 научних радова. Предсједник је спортског удружења младих под називом „Супер активан“, те из тог разлога се ухватио у коштац са једним од њихових најозбиљнијих проблема, а то је коцкање. С тим у вези гостовао је као позивни предавач на недавно одржаном међународном скупу у Подгорици, под називом PASTECHL, на тему „Улога спорта и физичког васпитања у превенцији спортског клађења међу адолесцентима“. Са њим разговарамо о забрињавајућем расту коцкања међу младима, улози спорта у превенцији, али и о томе како су спортски клубови постали главни пропагатори кладионица.
Професоре, зашто је проблем коцкања младих толико озбиљан да заслужује међународни скуп?
-Проблем коцкања младих није само статистика, то су живи млади људи чији се животи руше пред нашим очима. У развојном периоду, између 15 и 25 година, мозак младих још увек није завршио свој развој, посебно префронтални кортекс, део мозга одговоран за контролу импулса и доношење одлука. То их чини три пута подложнијим зависностима него одрасле особе.
Родитељи за проблем обично сазнају касно, кад дете посегне за решењем позамљивањем новца чак и од зеленаша. И онда долази зачарани круг: дугови воде ка породичним свађама, породичне свађе воде ка још већој анксиозности, анксиозност води ка још већем коцкању, јер млади мисле само још један добитак и све ћу вратити. Често у потреби за враћењем дугова окрећу се и криминалним радњама. Зато је превенција кључна. Јер, када се круг једном затвори, излаза готово да нема.
Каква је ситуација у региону конкретно?
-Катастрофална, у Црној Гори посебно. Апсолутни сте шампиони Европе по густини кладионица; једна кладионица на сваких 630 становника, не рачунајући покер апарате и друге апарате за игре на срећу. У Црној Гори има 170 основних и 56 средњих школа, а преко хиљаду кладионица. Дакле, на једну школу – пет кладионица!
Недавно је црногорска законодавна власт донијела нови Закон о играма на срећу који је веома рестриктиван по питању рекламирања кладионица. Шта мислите, хоће ли то смањити број играча?
-Чуо сам да је донесен закон који забрањује рекламирање кладионица у медијима, сем у касним вечерњим сатима. Звучи добро, зар не? Али, колико знам, мало га ко поштује. ТВ станице и даље емитују рекламе у забрањеним терминима, кладионице стављају билборде поред школа. Закон постоји само на папиру. Озбиљни резултати су постигнути само по питању забране уласка у кладионице млађих од 18 година.
Које институције би требало да носе одговорност за решавање овог проблема?
-Три стуба: породица, образовање, спорт. И сва три се урушавају. Породица је била прва и најјача одбрана. Али, данас? Родитељи су нестали. Не физички, већ ментално. Просечан родитељ у региону проводи седамнаест минута квалитетног времена са дететом дневно. Седамнаест минута! Остатак – телефон, телевизија, посао. Како онда да приметим да се дете коцка? Како да га заштитим?
Затим школе и факултети, министарства просвете и спорта – сви они имају моћ, али је не користе. У Црној Гори сам разговарао са неколико колега које раде у школама у Подгорици. Питао сам да ли имате програм превенције коцкања? Одговор: немамо, није у наставном плану. Није у наставном плану! Али, ако дете падне на испиту јер је изгубило 500 евра преко ноћи и није могло да спава, то је проблем родитеља, зар не?
И треће – спорт. Спортски савези и клубови су тренутно највећи проблем. Некада су родитељи говорили: дај га у спорт да не буде на улици. Данас? Спорт сам постаје улица.
Да ли спорт може бити део решења или је део проблема?
-Спорт може бити најјачи штит, али може бити и најгори преносник заразе. Зависи како га користимо. Физичка активност ослобађа допамин, исту супстанцу коју ослобађа коцкање. Разлика? Спорт је здрав допамин, коцкање је отрован допамин. Када дете тренира бокс или атлетику, оно се навикава на одложену гратификацију – тренирам шест месеци да бих добио појас, тренирам годину дана да бих побољшао време. Учим да чекам.
Коцкање обећава тренутну награду – можда ћу за пет минута имати 1.000 евра. То је супротно од свега што спорт учи. Али, ево и тамне стране: спорт такође може бити канал ка коцкању. Дете тренира фудбал, обожава фудбал, прати Премијер лигу – и онда почиње да се клади на фудбал, јер „разуме се у фудбал“. То је илузија, наравно, али тако почиње.
Или још горе, дете тренира у клубу чији је генерални спонзор кладионица. Лого на дресу. Сваки тренинг види ту рекламу. Сваки меч носи ту поруку. Како да му објасним да је коцкање лоше, када његов клуб живи од тог новца? Како му објаснити да је то лоше, ако га чак и његов спортски идол рекламом позива на коцкање!
Кажете да су спортски савези постали саучесници. То је јака оптужба.
-Да, то су тешке речи, али како другачије описати њихово понашање. Погледајте како се зове Прва црногорска фудбалска лига – Meridianbet. Или, нови црногорски прволигаши: Младост Lobbet и Бокељ Sbbet. Слично је и у Србији, где се елитно такмичење зове Моzzart-bet лига. ФК Партизан годишње добија 1,55 милиона евра на име спонзорства од Maксбета. То је најуноснији спонзорски уговор у историји клуба. КК Црвена звезда прима 1,6 милиона евра годишње од Меридиjана. Поново, највећи спонзор. Пет највећих кладионица у Србији зарадило је 120 милиона евра профита само у 2024. години. Од чега? Од новца који су млади изгубили коцкајући се.
И шта онда те исте кладионице раде са тим новцем? Улажу га у спортске клубове да би привукле још младих. То је зачарани круг: дете обожава клуб који носи дрес са логом кладионице, дете види тог играча тридесет пута по сезони – утакмице, тренинзи, телевизија – дете почиње да се клади… Круг се затвара. Рекламирањем кладионица, клубови директно издају основне принципе спорта. Оно што је некад била сигурна кућа за родитеље – дај га у спорт да не буде на улици – данас постаје супротно.
Многи ће рећи: без тог новца клубови не би преживели. Шта је алтернатива?
-Имате право, то јесте реалност. Држава нема довољно средстава, локални бизниси немају пара. Али ја кажем – неки избори су црно-бели. Можете прихватити ‘прљав новац’ и опстати, али издати основне принципе спорта, или одбити новац, ризиковати банкрот, али очувати интегритет. Алтернатива је да држава и успјешне друштвено одговорне компаније подрже спортске клубове који одбијају новац кладионица. Дајте им порески олакшицу, дајте им грант од града или државе, покажите им да правилна одлука неће довести до банкрота. То је инвестиција у будућност.
Да ли физичко васпитање може бити ефикасно у превенцији различитих зависности? Да ли је повећање броја часова физичког васпитања – решење?
-Апсолутно. Да се мене пита, деца би имала физичко васпитање сваки дан, не само у школама него и у предшколским установама и вртићима. Зашто? Зато што физички развој директно утиче на ментални развој. Дете које се креће учи боље. Има бољу концентрацију. Има бољи сан. Има боље расположење. Истраживања показују да деца која имају бар три часа физичког васпитања недељно имају 20% боље оцене из математике и језика него деца која имају само један час. Зашто? Јер физичка активност повећава проток крви у мозак. То није магија, то је наука. Али у већини школа у Црној Гори и Србији имамо два часа недељно. То је 80 минута од 168 сати у недељи, мање од један посто. И онда се чудимо што деца нису физички способна, што имају равна стопала, што не могу да истрче километар без дахтања.
Које су најважније користи редовног спорта у превенцији ризичног понашања?
-Три су кључне. Прва – дисциплина. Када тренираш редовно, учиш да радиш оно што не волиш. Тренирам и када ми је тешко. То је дисциплина. И та иста дисциплина ти омогућава да кажеш не када ти неко понуди цигарету, алкохол, или када ти апликација каже уложи још сто евра. Друга – одложена гратификација. Спорт те учи да чекаш. Тренирам шест месеци да добијем појас. Тренирам годину да побољшам време. Не добијаш награду одмах. Коцкање обећава тренутну награду – пет минута и можда ћеш имати хиљаду евра. Ако мозак научи да чека, отпоран је на брзе илузије. Трећа – ментална стабилност. Када тренираш, решаваш проблеме. Учиш да проблеми се решавају радом, не маштањем. И када у животу дође проблем – финансијски, и било који – не бежиш у коцкање или алкохол. Решаваш га. Све три заједно јачају менталну отпорност, најбољи штит од свих порока.
Дајте једну финалну поруку родитељима, тренерима и наставницима.
-Родитељи, тренери, наставници – ви сте прва линија одбране. Систем је болестан. Закон постоји, али се не примењује. Клубови живе од новца кладионица. ТВ станице емитују рекламе у забрањеним терминима. Једино ви можете заштитити своју децу. Не чекајте да држава уради нешто. Не чекајте да школа уради нешто. Урадите ви. Проведите време са дететом. Разговарајте. Слушајте. Поставите границе. Понудите алтернативу. И најважније – будите пример. Ако говорите спорт је важан а ви не вежбате, дете неће слушати. Ако говорите коцкање је лоше а ви се кладите, дете неће слушати. Један сат дневно са дететом напољу, без телефона, без стреса, само ви двоје. То је најбоља инвестиција коју можете направити. Не у теретану, не у приватну школу, не у скупу опрему. Већ у време.
Каква је ваша порука властима у Црној Гори?
-Колико сам упознат, Црна Гора је донела добар закон. Али, закон мора бити примењен, не сме бити само на папиру. ТВ станице које крше закон – казнити их озбиљно, не само симболично. Клубови који стављају логое на дресове – упозорите их, па ако наставе, суспендујте их. Кладионице које не поштују закон – затворите их.
И најважније – едукација. Уведите обавезан програм у све средње школе. Један час месечно, то је све што треба, час подизања свести о коцкању. Не кошта ништа, а може спасити хиљаде младих живота.
