Срби су имали немањићку државу и прије Косова. Али, Косовска битка је онај пресудни моменат из којег је никла српска самосвијест о себи као народу у модерном смислу те ријечи. Парадоксално, у Косовкој бици, Срби су се, губећи битку, историјски успоставили као народ
Српска култура је настала и стасала из својих древних источника. Култ предака и искона формирао је Србе не само као народ с историјским континуитетом, већ је стварао и такве културне моделе у којима је веза са почетком императив праћења прошлости, а најстарији и најсветлији узори те прошлости – најважније духовно мјерило.
У историји Српске цркве такав култ је најочигледнији у томе што се наша црква посебно дичи својим родоначелником Светим Савом и што своје каноне тешко мијења, јер стално настоји да буде одана свом почетку. Зар није, уосталом, српско православље „ортодоксно“ и по томе што је највјерније оном духу љубави и праштања који зраче из сваке ријечи Јеванђеља? Зар и молитве за свете мученике у нашој цркви не почињу најприје поменом првих и најстаријих?
Но, и изван цркве, у нашој народној култури, која је у њеном окриљу стасала, добро знамо колико Срби до предака и родослова својих држе, колико воле најстарију, изворну народну и древну црквену ријеч, колико светим сматрају приче и књиге „староставне“.
Имали смо немањићку историју и прије Косова. Али, Косово је она стајна тачка наше историје зато што се на том пољу први пут архетипски доказало да Срби никада неће пристати да смисао њихове судбине, без обзира на историјски исход, одређује неко други без њиховог учешћа.
Косово је израсло у култну категорију прије свега по томе што је та битка представљена као она коју Срби спремно и рекло би се императивно морају да прихвате ако хоће да се докажу као цјелина, као народ. Лазарева клетва прије свега има тај смисао. Она почиње ријечима: „Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена, а не дошо на бој на Косово…“ Том човјеку, који не буде учествовао у тој бици, треба да се деси све најгоре. Основа култа Косовске битке је, чини се, најприје у оваквом императиву самог учешћа у њој. Свако на дјелу мора да докаже колико му је лично важан колективни идентитет.
Отуд косовски јунаци имају малу шансу да преживе, али јединствену прилику да учествују у стварању народне судбине, да покажу колико та судбина, макар и трагична, непосредно зависи од њих.
У косовском култу није, дакле, ријеч само о провјери колико је ко Србин на дјелу, већ и о усмјерењу личности да јунаштвом, као најрискантнијим али и најактивнијим испољавањем своје сопствене енергије, ствара биће заједничког историјског организма који зовемо народом.
Срби су имали немањићку државу и прије Косова. Али, Косовска битка је онај пресудни моменат из којег је никла српска самосвијест о себи као народу у модерном смислу те ријечи. Косовска битка је била изгубљена, али је помоћу ње остварена , за колективни идентитет, далеко значајнија свијест да је то била српска битка или бар не само турска. Парадоксално, у Косовкој бици, Срби су се, губећи битку, историјски успоставили као народ.
А пораз је ту „добродошао“ да би се на његовој буквалној позадини јасније оцртао духовни карактер јуначног, за појединца – тријумфалног историјског опредељења.
У оваквом култу слободне воље појединца, свјесно опредијељеног за активну жртву, није тешко видјети везу са хришћанским концептом „светог тројства“. Духа нема без свијести, а свијести опет без појединца. И Свети дух – а управо је такав на овоземаљској равни надлични јуначки – јавља се путем појединачне свијести. Како другачије? Штавише, у православљу је увијек посебан нагласак био стављен на човјекову слободну вољу, његов лични доживљај Свевишњег и његову могућност избора за гријех или покајање.
