ТЕМЕЉИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

    Отац, Син и Косовски мит

    2810

    Срби су имали немањићку државу и прије Косова. Али, Косовска битка је онај пресудни моменат из којег је никла српска самосвијест о себи као народу у модерном смислу те ријечи. Парадоксално, у Косовкој бици, Срби су се, губећи битку, историјски успоставили као народ

     Српска култура је настала и стасала из својих древних источника. Култ предака и искона формирао је Србе не само као народ с историјским континуитетом, већ је стварао и такве културне моделе у којима је веза са почетком императив праћења прошлости, а најстарији и најсветлији узори те прошлости – најважније духовно мјерило.

    Између бројних православних и историјских модела свијести који су битно утицали на стварање препознатљивости српске културе, чини се да су три карактеристична култа ипак најбитнија.

    Православна Византија је стала на становиште да и Дух и Син потичу од „оца безначалнога“. Насупрот оваквом схватању, католици су сматрали да Свети дух потиче и од Сина. На тај начин западно хришћанство се много дубље везало за аристотеловску емпиричку традицију, за разлику од источне, платонистичке, која је увијек на прво мјесто стављала првобитну идеју као почетак свега и као највишу светињу. Отац је у православљу увијек био нематеријални дух и њега је „неваможно человеком видети“. Није тешко уочити да се древни српски култ прошлости и предака, наша љубав за искон и почетак свега потоњег, темељи управо на овом опредељењу изворног православља.

    У историји Српске цркве такав култ је најочигледнији у томе што се наша црква посебно дичи својим родоначелником Светим Савом и што своје каноне тешко мијења, јер стално настоји да буде одана свом почетку. Зар није, уосталом, српско православље „ортодоксно“ и по томе што је највјерније оном духу љубави и праштања који зраче из сваке ријечи Јеванђеља? Зар и молитве за свете мученике у нашој цркви не почињу најприје поменом првих и најстаријих?

    Но, и изван цркве, у нашој народној култури, која је у њеном окриљу стасала, добро знамо колико Срби до предака и родослова својих држе, колико воле најстарију, изворну народну и древну црквену ријеч, колико светим сматрају приче и књиге „староставне“.

    Но, ако је „безначакни Отац“ први источник свеколике српске културе, у светосавском православљу ништа мањи није био ни култ Христа који је дошао да посвједочи човјекољубље Оца и да нас спаси својом натчовјечанском, богочовјечанском жртвом. Штавише, та два култа, оца и Сина, никако нису неспојива. Напотив, они су комплементарни. Култ Оца остао је као култ највишег, али и најдаљег. А култ Сина живио је у српској култури као доживљај најближег, помоћу којег се може доћи до највишег. Тако су срби – путем православне љубави за Христа као „чудо над чудима“ – везали свој дух за вјеру просту и безазлену која се никаквим умом никад не може постићи, али, добрим дијелом, увијек, „сада и свагда“.

    Култ христолике љубави изњедрио је такве инструменте осјећајности и саосјећајности, карактеристичне за ширину српске душе и њену преознатљиву, колико православну толико и словенску топлину.

    Отуд су модели културе код Срба, укључујући и књижевне жанрове, увијек били више засновани на диктатима срца него неког високог и хладног ума. Отуд смо ми увијек с подозрењем гледали велике паметаре и умозритељне филозофе, а свој слух и вјеру спремно поклањали  простосрдачним створењима душе и срца. Безбројни су примјери из српске културе и историје који показују колико је култ христолике жртве за нас био значајан и жив. За ову прилику довољно је подсјетити на младу Гојковицу, живу узидану у Скадар на Бојани, на Лазареву и Милошеву косовску жртву. У свеколикој српској књижевности нијесу морално осуђени они који су имали разноврсне људске мане и пороке, већ такви људи који су заказали на испиту из саосјећања и сапатње.

    Но оваква, високо постављена духовна мјерила у српској култури, стално су била супротстављена дугом и страдалничком историјском искуству које је захтијевало и снагу и спремност на етос отпора свему што негира и поништава сопствени субјективитет. Отуд је косовско искуство као често понављана ситуација из српске историје, постало култни модел етоса отпора као јеидног доказа сопственог постојања баз обзира на цијену и жртве.

    Имали смо немањићку историју и прије Косова. Али, Косово је она стајна тачка наше историје зато што се на том пољу први пут архетипски доказало да Срби никада неће пристати да смисао њихове судбине, без обзира на историјски исход, одређује неко други без њиховог учешћа.

    Многи странци су често постављали питање о разлогу српског култа Косовске битке која се, још више у народној пјесми него у историји самој, завршила као поптуни пораз. Какав је то народ који  свој идентитет и култно опредељење заснива на историјском сукобу у којем је био поражен? Не значи ли то да је у питању својеврсни мазохизам којим се покушавало пред собом и пред другима оправдати и рационализовати пристанак на вјековно робовање исламској империји? Историјски, знамо да овакво тумачење не долази у обзир, зато што Турци никада нијесу поптуно овладали Србима, још мање културним моделима њиховог вјеровања, мишљења и изражавања. „Што се не шће у ланце везати, то се збјеже у ове планине“, каже  Његош. Бројни устанци, посебно у 19. вијеку, једнако свједоче о косовском етосу отпора.

    Но, на духовном плану епске пјесме, Косово је израсло у култну категорију прије свега по томе што је та битка представљена као она коју Срби спремно и рекло би се императивно морају да прихвате ако хоће да се докажу као цјелина, као народ. Лазарева клетва прије свега има тај смисао. У једној, и то бољој верзији она почиње ријечима: „Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена, а не дошо на бој на Косово…“ Том човјеку, који не буде учествовао у тој бици, треба да се деси све најгоре. Основа култа Косовске битке је, чини се, најприје у оваквом императиву самог учешћа у њој. Свако на дјелу мора да докаже колико му је лично важан колективни идентитет.

    Отуд косовски јунаци имају малу шансу да преживе, али јединствену прилику да учествују у стварању народне судбине, да покажу колико та судбина, макар и трагична, непосредно зависи од њих.

    У косовском култу није, дакле, ријеч само о провјери колико је ко Србин на дјелу, већ и о усмјерењу личности да јунаштвом, као најрискантнијим али и најактивнијим испољавањем своје сопствене енергије, ствара биће заједничког историјског организма који зовемо народом.

    Срби су имали немањићку државу и прије Косова. Али, Косовска битка је онај пресудни моменат из којег је никла српска самосвијест о себи као народу у модерном смислу те ријечи. Косовска битка је била изгубљена, али је помоћу ње остварена , за колективни идентитет, далеко значајнија свијест да је то била српска битка или бар не само турска. Парадоксално, у Косовкој бици, Срби су се, губећи битку, историјски успоставили као народ.

    А пораз је ту „добродошао“ да би се на његовој буквалној позадини јасније оцртао духовни карактер јуначног, за појединца – тријумфалног историјског опредељења.

    У оваквом култу слободне воље појединца, свјесно опредијељеног за активну жртву, није тешко видјети везу са хришћанским концептом „светог тројства“. Духа нема без свијести, а свиејсти опет без појединца. И Свети дух – а управо је такав на овоземаљској равни надлични јуначки – јавља се путем појединачне свијести. Како другачије? Штавише, у православљу је увијек посебан нагласак био стављен на човјекову слободну вољу, његов лични доживљај Свевишњег и његову могућност избора за гријех или покајање.