Познати аргентински публициста, у књизи „Одеса“, разоткрива нове детаље бијега усташких врховника

УКИ ГОНИ: Како је Ватикан скривао Анту Павелића!

2163
UKI GOÑI FOTO: MARIA ARAMBURU

„Не треба се шокирати што је Ватикан помагао усташким крвницима, бојали су се комуниста више него бога. Већи је шок то да је Ватикан за ту операцију имао помоћ Лондона и Вашингтона“, пише Уки Гони, можда и најзаслужнији човјек за отварање аргентинских архива и разоткривање бијега неких од најгорих злочинаца

Пред сам крај Другог свјетског рата, кад је било потпуно јасно да је само питање дана кад ће савезничке војске напокон сломити нацистички режим, а с њима и све остале фашистичке државе, попут НДХ, најгори злочинци већ су ужурбано планирали свој бијег. Највиши нацистички официри живјели су у великом страху од ратних судова, зато што су знали да ће их прогласити кривима због Холокауста. Свој бијег планирала је и врхушка Независне Државе Хрватске, на челу с Антом Павелићем, који је касније нашао уточиште у Аргентини.

Одбјегли хрватски злочинци очајнички су требали уточиште. Прво су се запутили у Аустрију, а затим у Италију. Међутим, заштита коју им је Ватикан пружао није могла трајати унедоглед. Већ средином 1947. године постигнут је тајни договор између Вашингтона, Лондона и Ватикана да пошаљу хрватске бјегунце у Аргентину.

Павелић је био савршено свјестан каква га судбина чека падне ли у руке партизанима и због тога је већ 1943. године купио шездесетак аргентинских пасоша како би осигурао бијег највиших службеника и њихових породица.

Павелић и најближи сарадници су почетком 1944. године почели припремати свој неизбјежни слом скривањем злата и новца у Швајцарској. Према неким процјенама, Хрвати су успјели пребацити 2400 тона злата и осталих драгоцјености у Берн. Потврђена су два трансфера злата: 358 килограма злата пребачено је у Швајцарску народну банку у мају 1944. године, а додатних 980 килограма доспјело је у августу исте године. Чини се да је ових 980 килограма заправо украдено из централне банке Краљевине Југославије 1941. године и скривано негдје изван Хрватске.

Док је, почетком 1945. године, обећавао вјечну вјерност Химлеру, Павелић је планирао бијег и пљачку усташке државе. Почетком маја 1945. године је 45 ковчега злата хрватске ризнице, посљедње злато под директном хрватском контролом, подијелио на два дијела и један дио, 13 ковчега, послат је у иностранство с Павелићем. Остатак је скривен код загребачких фрањеваца у самостану. Прича се да је у том благу, осим златних полуга, било и мноштво вјенчаних прстенова, драгуља, па чак и златних зуба жртава хрватских концентрационих логора. Благо ће остати тамо, под заштитом Католичке цркве, све до 1946. године, кад су комунисти открили гдје се налази и заплијенили га.

Тајни договор о прихвату нациста и фашиста постигнут је у вријеме повлачења Американаца и Британаца из Италије. Италија је била под њиховом контролом од ослобођења и Американци су испрва били јако загријани за хватање ратних злочинаца. Неколико јако битних хрватских криминалаца ухапшено је у Италији и послато у Југославију на суђење. Средином 1947., током повлачења, постигли су тајни договор с Ватиканом да Хрвате пошаљу негдје изван Европе. Аргентина је прихватила Хрвате и зато су отишли тамо.

Павелић провео годину дана након слома НДХ у Аустрији, и то под будним оком британских војних и тајних служби. Љутити Јосип Броз Тито тражио је Павелићево изручење, а слао је чак и тачну адресу гдје се Павелић скрива у Аустрији, али Британци су се претварали да немају појма ни о чему. Њихово министарство вањских послова слало је писма Американцима и Совјетима те су их питали да нису којим случајем видјели Павелића. Негдје у априлу 1946. године одселио се Павелић у Рим у пратњи усташког поручника Драгутина Дошена. Обојица су носили хаљине римокатоличких свештеника и смјестили се у Улицу Gioacchino Belli број 3 у просторије Collegio Pio Pontificio.

Према извјештајима америчких обавјештајних служби, била је то једина зграда у Риму под пуном управом Ватикана и требали су посебни документи за улазак. С временом су Американци успјели похватати све конце приче и увидјели су голему уплетеност Ватикана у скривање разних злочинаца. Примјерице, у мају 1946. године је Павелић боравио у Castel Gandolfu, љетњој папинској резиденцији, гдје му је друштво правио бивши министар румуњске квислиншке владе. Дознали су Американци да је Павелић редовно имао састанке и са монсињором Монтинијем. Монтини ће касније постати папа Павао Шести.

Негдје пред крај 1946. године, дошао је телеграм из Лондона у Вашингтон гдје су Британци обавијестили колеге да Југославија тражи пет ратних злочинаца који се скривају иза ватиканских зидина. “Био би то јако неугодан преседан да британске власти хапсе људе на ватиканском територију без сагласности ватиканских власти”, писало је у телеграму. Американци су се помало цинично сложили и рекли да би било најбоље кад би Југославени тражили помоћ од Ватикана зато што имају дипломатског представника тамо.

До краја те године су се појавиле гласине да је Павелић отпутовао за Аргентину, користећи добро уходану машинерију Хуана Перона, али већ почетком 1947. године су га Американци открили у самостану свете Сабине. Њихове обавјештајне службе биле су једне од ријетких које су се заиста трудиле ухватити Павелића, али им је представљао проблем то што је Павелић имао на располагању баснословно богатство украдено из хрватске централне банке, али и одузето од прогнаних Јевреја и Срба. Прича се о стотинама тона злата и хиљадама карата дијаманата које је Павелић прокријумчарио из Хрватске.

Не само да је Ватикан помагао ратним злочинцима да побјегну, него је стварао екстензивну мрежу лобиста да покушају осигурати амнестије важним нацистичким злочинцима након рата. Чини ми се да је Ватикан вјеровао да су нацисти мање зло од комуниста који су им били непријатељ број један. Кад је ријеч о хрватским злочинцима, Ватикан, Вашингтон и Лондон су их након рата слали у Југославију да се боре против Јосипа Броза Тита и његовог режима.

Релативно недавно објављени тајни амерички документи појашњавају зашто нису жељели ухватити и изручити усташког поглавника. „Данас, у очима Ватикана, Павелић је милитантни католик, човјек који је гријешио, али је гријешио у име борбе за католичанство. Због тога Павелић ужива заштиту Ватикана. Знамо да Павелић одржава контакте с Ватиканом који га сматра милитантним католиком који се јуче борио против Православне цркве, а данас се бори против комунистичког атеизма. Став Ватикана је да Павелића не треба изручити Титову режиму јер он никоме неће дати праведно суђење. Изручење би само ослабило борбу против атеизма и помогло комунизму. Павелић је наводно одговоран за смрт око 150.000 људи, али Тито је Стаљинов агент. А Стаљин је одговоран за десетке милиона мртвих у Украјини, Бијелој Русији, Пољској, Балтику и балтичким државама тијеком 25 година”, пише у до скора повјерљивом америчком документу.

Павелићев бијег, чини се, координисао је Крунослав Драгановић. Једни тврде да је Анти Павелићу омогућио бијег у Аргентину тако да га је маскирао у свештеника с брковима и шеширом. Други се куну да га је замаскирао у редовницу.

Усташки поглавник није добио чак ни дозволу за долазак у Аргентину, што је био један од кључних предуслова легалног доласка. Формулар за издавање својеврсне особне исказнице у Буенос Аиресу испуњен је тек неколико дана након Павелићева доласка у нови свијет. Изгледа да је Перонова тајна полиција преузела Павелића директно с брода, врло вјеројатно чак и прије него што је брод Сестриере пристао у луку. Перон је имао одлично уходан систем пребацивања разних злочинаца у Аргентину и један од кључних људи система био је Бранко Бензон, бивши амбасадор НДХ у Берлину, који је након рата постао блиски Перонов сарадник.

Бензон је био невјеројатни шармер, који је једнако могао разговарати с Хитлером и пребацити се на шармирање Еве Перон, прве даме Аргентине. Уживао је велики утицај у уреду за имиграцију, уреду који је омогућио бијег чак и Еугену Диди Кватернику, другом најмоћнијем човјеку НДХ. Свој утицај је Бензон користио да би помагао хрватским злочинцима, али и злостављао Јевреје.

Нису само усташе нашле уточиште у Аргентини, него су се ту нашли и Адолф Еицхман, главни и одговорни за масовне депортације мађарских Јевреја током Другог свјетског рата, Јосеф Менгеле, “анђео смрти” из Аушвица, одговоран за одабир жртава за плинске коморе и многи други. Али, нису сви уживали такве повластице као хрватски фашисти. Аргентинска војска и националистичке организације одржавале су блиске везе с хрватским, француским и белгијским фашистима који су дошли у Аргентину. Те католичке фашисте је аргентинско друштво убрзо асимилирало.

Многи су завршили у аргентинској тајној служби, а неки су добили чак и предавачке позиције на државним универзитетима. Међутим, нису одржавали тако блиске везе с одбјеглим њемачким и аустријским нацистима. Окорјели нацисти били су пагани и нису се осјећали угодно кад би сарађивали с аргентинском војском и националистима који су били традиционални католици.

Други важан Хрват у Аргентини био је Гино Монти де Валсасина, популарно звани гроф од Монтија, иначе Талијан хрватског поријекла. Током Другог свјетског рата радио је као шпијун нацистичке војне обавјештајне службе те као часник њиховог ратног зракопловства.

У Буенос Аиресу је сарађивао с Родолфом Фреудеом, шефом аргентинске обавјештајне службе, како би одбјегли нацисти имали све потребне дозволе за улазак и боравак у држави. Лично је преузимао моралну и материјалну одговорност за те нацисте. Монти је добио уносне уговоре за опремање социјалних клиника Евите Перон, намијењене искључиво сиромашнима, како би могао неометано финанцирати своје подухвате. Међутим, тај посао му је пропао зато што је Евиту почео пратити углед пословне жене која нема навику подмиривати испостављене рачуне у цјелости или на вријеме. Павелић, барем судећи према доступним материјалима, није зависио о доброј вољи својих нових домаћина, него је могао трошити благо украдено из НДХ.

Емерсон Бигелов, амерички обавјештајац, писао је крајем 1946. године о тачнијим бројкама. Према његовим тврдњама, Павелић је из НДХ извукао око 350 милиона швајцарских франака, већином златника. Британске власти су заплијениле око 150 милиона франака вриједно злато на аустријско-швајцарској граници, а остатак је скриван негдје у Ватикану. Позамашан дио пребачен је у Шпанију и Аргентину.

У Аргентини је Павелић покушавао успоставити својеврсну владу у егзилу, али то није баш најбоље функционирало упркос баснословном богатству којим се дичио одбјегли усташки злочинац. Године 1952. је америчким обавјештајцима испричано да је Павелић послао Анту Чудину и Марка Чавића у Европу с експлицитним упутствима за пребацивање 250 килограма злата за Аргентину.

Извор није упознат с тачним расплетом мисије, али знамо да је посљедњих дана Павелић нудио 200 килограма злата на тржишту Буенос Аиреса преко посредника Хуана Хејнриха, преноси у својој књизи “Одеса” Гони повјерљиве документе ЦИА-е. Хејнрих је иначе Иво Хенрих, један од управника Јасеновца. Аргентинске власти пажљиво су чувале све документе о кријумчарењу усташа и нациста, али све док Гони није почео чепркати по архивима, нико није хтио спомињати ту заиста срамотну епизоду њихове историје. Многи документи су уништени у међувремену, али чак и овај мањи дио показује каква спрега је владала између великих сила свијета само како би спасили шачицу најгорих злочинаца.