Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, вјешто је каналисана у наредним вјековима, да би данас доживјела врхунац у Европској унији. Содома је, коначно, побиједила. Маске су пале. Али крајњи циљ ове маскараде су наша дјеца
Пише: Предраг Тодоровић
Чувена флоскула Француске револуције – једнакост, братство, слобода – схватио сам то тамо у Француској, само је мртво слово на папиру. Мој драги пријатељ, Робер Марто, писац, пјесник, ерудита, зналац старих заборављених наука, хришћанин и Европејац, на самом почетку нашег дружења ми је рекао: „Мој Предраже, у Француској постоји данас само један слобода – слобода порнографије.“
Требало ми је времена да схватим шта је под тим мислио. Данас, мислим да је свакоме од нас јасно шта је хтео да каже: порнографија духа, културе и цивилизације, орвеловски Велики брат и људска фарма, шљам естраде политичке и забављачке оличавају ту Велику курву Јовановог Откровења, ту „слободу“ која нам је наметнута: „Ходи да ти покажем суд курве велике, која сједи на водама многим; с којом се курваше цареви земаљски, и који живе на земљи опише се вином курварства њезина.“ (Откр. 17, 1-2)
Господин Марко Марковић у својој књизи „Истина о Француској револуцији“ пише о тим страхотама, о првом геноциду у модерној историји Европе, оном који ће најавити терор таквих психопата као што су били Хитлер, Лењин, Стаљин, Павелић, Мусолини, Тито, Чаушеску, Мао Це Тунг, Пол Пот, Пиноче, и слични. На кога ли нас Србе подсећају страхотни подаци, вјешто скривани од француске јавности, о женама и дјеци сатјераним у цркву и живим спаљеним!? О масовном клању нејачи, док су мушкарци били у војни, наоружани. Тај подли психолошки рат: убити жене и дјецу, спалити им домове, уродио је плодом.
Човјек се мора запитати: па чиме се то онда дичи и хвали француска цивилизација, историографија, наука. Управо те 1989, кад сам пристигао у Париз, помпезно је прослављана Двестогодишњица Револуције. Дефилеи, параде, концерти, научни скупови, књиге, серије, филмови, све у част те кланице над сопственим народом.
Путујући по земљи наилазио сам на трагове тог крвавог пира и лудила којим су били обузети „револуционари“: срушене цркве и манастири, чувена опатија Клини, највећа у том делу Европе, до темеља разнета. Манастир Фонтене, такође у Бургоњи, приватно је власништво од времена Револуције, прво породице Монголфије (изумитељи балона за летење), потом банкара Ајнар!
У већини двораца који су преживели рушења и дан-данас неко живи. Најчешће то су припадници породица тих скоројевићких богаташа. Посетио сам и један од тих замкова, прелепи Шато де При, у Бургоњи, сада власништву породице Шнајдер. На који начин су дошли до тог власништва само они знају. А обогатили су се производећи топове за француску војску у Првом свјетском рату.
Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вјешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба. Опет уз помоћ грађанског рата и геноцида, Хитлера, Павелића, Тита над, зна се, нејачи, потом и преваром званом Револуција, Срби су бачени на колена: клани, покрштавани, протеривани, хапшени, преваспитавани, опљачкани, проглашени за црне овце двадесетог века.
Терор мањине над већином, започет 1789. г. наставља се до данашњих дана. Немилосрдно, систематски, уништава се све што је племенито и узвишено у људском роду. Пошто су разорени краљевина и племство, на реду је била Црква. На Западу тај процес уништења одавно је завршен. Последице, погубне и разорне по човјека, непоправљиве су.
Живјећи у Француској безброј пута сам се уверио у то. Све свете тајне Римокатоличке цркве претворене су у испразне обреде, готово карикатуралне, у којима ће сваки прави вјерник осетити застрашују празнину, вриштећу тишину, одсуство Светога Духа.
А ми смо мислили да је јахање попова наш специјалитет, да су наши вајни „другови“, дични и дрчни никоговићи, измислили тај комунистички спорт. Не, и ту су Французи предњачили: палећи цркве и манастире (никад у француској историји није уништено толико храмова) страшно су волели да убијају, муче и понижавају свештенство и монашство, да силују опатице, забележени су чак и случајеви канибализма (!), а надасве да присвајају црквена имања. Свака сличност са нама је случајна.
Коначно, можда и најпогубнија последица Француске револуције јесте разарање породице. Започето је још тада „ослобађањем“ жене од мужа, деце, Бога Краља. „Ослобођена“ жена постаће, апсурдно, роб наметнуте јој слободе: бездеткиње, све бројније, сад су само купохоличарке, радохоличарке или алкохоличарке или …
Мушкарци, дезоријентисани, погубљени, од очева породице претворени су у машине за прављење новца, у тркаче за лажном срећом, у „борце“ за демократију или у порнофиле ове или оне провенијенције.
Содома је победила, коначно. Маске су пале. Али крајњи циљ ове маскараде, геј-параде, су наша дјеца. Она су мета за одстрел идејама, неморалом, лажима, изврнутим системом вредности, насиљем, а може и дрогом и сексом. Све под плаштом „слободе“.
