на данашшњи дан 1789. године збио се Пад Бастиље

Француска револуција ће појести и нашу дјецу!

6172

Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, вешто је каналисана у наредним вјековима, да би данас доживјела врхунац у Европској унији. Содома је, коначно, побиједила. Маске су пале. Али крајњи циљ ове маскараде су наша деца. Она су мета за одстрел идејама, неморалом, лажима, геј-пропагандом, изврнутим системом вредности. Све под плаштом „слободе“

Пише: Предраг Тодоровић

Чувена флоскула Француске револуције – једнакост, братство, слобода – схватио сам то тамо у Француској, само је мртво слово на папиру. Мој драги пријатељ, Робер Марто, писац, песник, ерудита, зналац старих заборављених наука, хришћанин и Европејац, на самом почетку нашег дружења ми је рекао: „Мој Предраже, у Француској постоји данас само један слобода – слобода порнографије.“

Требало ми је времена да схватим шта је под тим мислио. Данас, мислим да је свакоме од нас јасно шта је хтео да каже: порнографија духа, културе и цивилизације,  орвеловски Велики брат и људска фарма, шљам естраде политичке и забављачке оличавају ту Велику курву Јовановог Откровења, ту „слободу“ која нам је наметнута: „Ходи да ти покажем суд курве велике, која сједи на водама многим; с којом се курваше цареви земаљски, и који живе на земљи опише се вином курварства њезина.“ (Откр. 17, 1-2)

Господин Марко Марковић у својој књизи „Истина о Француској револуцији“ пише о тим страхотама, о првом геноциду у модерној историји Европе, оном који ће најавити терор таквих психопата као што су били Хитлер, Лењин, Стаљин, Павелић, Мусолини, Тито, Чаушеску, Мао Це Тунг, Пол Пот, Пиноче, и слични. На кога ли нас Србе подсећају страхотни подаци, вешто скривани од француске јавности, о женама и деци сатераним у цркву и живим спаљеним!? О масовном клању нејачи, док су мушкарци били у војни, наоружани. Тај подли психолошки рат: убити жене и децу, спалити им домове, уродио је плодом.

Исту ту методологију примениће вековима касније немачки нацисти, хрватске усташе, италијански фашисти, шиптарски балисти, јапански освајачи, али и америчка солдатеска где год се затекла. Турци су геноцидним методама владали вековима на нашим просторима. А Запад је одувек с њима шуровао.

Човек се мора запитати: па чиме се то онда дичи и хвали француска цивилизација, историографија, наука. Управо те 1989, кад сам пристигао у Париз, помпезно је прослављана Двестогодишњица Револуције. Дефилеи, параде, концерти, научни скупови, књиге, серије, филмови, све у част те кланице над сопственим народом.

Путујући по земљи наилазио сам на трагове тог крвавог пира и лудила којим су били обузети „револуционари“: срушене цркве и манастири, чувена опатија Клини, највећа у том делу Европе, до темеља разнета. Манастир Фонтене, такође у Бургоњи, приватно је власништво од времена Револуције, прво породице Монголфије (изумитељи балона за летење), потом банкара Ајнар!

Или, друга последица те „класне“ борбе новобогаташа, тј. буржоазије против аристократије: у већини двораца који су преживели рушења и дан-данас неко живи. Најчешће то су припадници породица тих скоројевићких богаташа. Посетио сам и један од тих замкова, прелепи Шато де При, у Бургоњи, сада власништву породице Шнајдер. На који начин су дошли до тог власништва само они знају. А обогатили су се производећи топове за француску војску у Првом светском рату.

Та патолошка мржња гулије према краљу, племству, Цркви, Богу, отаџбини, према бољима од себе, вешто је каналисана вековима касније, нажалост и у нас Срба. Опет уз помоћ грађанског рата и геноцида, Хитлера, Павелића, Тита  над, зна се, нејачи, потом и преваром званом Револуција, Срби су бачени на колена: клани, покрштавани, протеривани, хапшени, преваспитавани, опљачкани, проглашени за црне овце двадесетог века, уместо најгорих злочинаца истог века: Енглеза, Американаца, Немаца, усташа, Француза, Ватикана, и иних.

Фантастичним велеобртом, уз помоћ најстрашније гебелсовске пропаганде (много пута понављана лаж постаје истина) жртве су проглашене џелатима, а џелати жртвама. Ако се то догађа у нашем времену технологије и убрзане комуникације, где нам се пред очима лаж претвара у истину, и обрнуто, замислите кроз какво је филтрирање и прекрајање прошла „истина“ о Француској револуцији!

Деца у француским школама и дан-данас уче ноторне лажи о броју жртава, које се упорно минимизирају (од реалне процене о 700.000 мртвих, што убијених, што умрлих од глади и болести) у „научним“ издањима, енциклопедијама и уџбеницима долази се до броја од 30.000 до 35.000 мртвих!

Но, ако жртвама Револуције од 1789. до 1799. придодамо и жртве ратова које је Француска водила у току тих година против страних сила, које су покушавале да угуше револуционарни покрет, а поготово жртве Наполеонових сулудих и мегаломанских освајачких похода диљем Европе и Африке од 1799. до 1815, број мртвих досеже застрашујућа два милиона! Само поход на Русију 1813. године коштао је Наполеона преко пола милиона мртвих! Од Велике армије која је ушла у Русију са око 600.000 војника, остало је једва 60.000 по изласку из ње.

Терор мањине над већином, започет 1789. г. наставља се до данашњих дана. Немилосрдно, систематски, уништава се све што је племенито и узвишено у људском роду. Пошто су разорени краљевина и племство, на реду је била Црква. На Западу тај процес уништења одавно је завршен. Последице, погубне и разорне по човека, непоправљиве су.

Живећи у Француској безброј пута сам се уверио у то. Све свете тајне Римокатоличке цркве претворене су у испразне обреде, готово карикатуралне, у којима ће сваки прави верник осетити застрашују празнину, вриштећу тишину, одсуство Светога Духа.

Материјализацијом Цркве, обездуховљењем свештенства, обездуховљен је и француски народ. То осиромашење духовног живота флагрантно је и непоправљиво. Оно се просто цери на вас својом искеженом губицом на крштењу, венчању, опелу, миси, при свакој црквеној служби. Ту светости нема, профано је надвладало сакрално.

Црква је урушена првенствено изнутра, огрезла у греху, прелести, безверју или кривоверју. Народ то осећа, макар инстинктивно, и просто речено, избегава Цркву кад год то може. Или се окреће сектама и неким егзотичним религијама, јоги, будизму, зену, наравно и исламу.

Вера је на најнижим могућим гранама, а замена за њу јесте, између осталог, и већ споменута „слобода порнографије“. Марто, као истински верник старог кова, имао је великих проблема да нађе себи одговарајућег свештеника и праву црквену службу. Не чуди ме што је утеху нашао у једном младом, тек придошлом са … Кариба! Црнцу, али од оних који су у Вери свим срцем. У оноликом Паризу!

А ми смо мислили да је јахање попова наш специјалитет, да су наши вајни „другови“, дични и дрчни никоговићи, измислили тај комунистички спорт. Не, и ту су Французи предњачили: палећи цркве и манастире (никад у француској историји није уништено толико храмова) страшно су волели да убијају, муче и понижавају свештенство и монашство, да силују опатице, забележени су чак и случајеви канибализма (!), а надасве да присвајају црквена имања. Свака сличност са нама је случајна.

Коначно, можда и најпогубнија последица Француске револуције јесте разарање породице. Започето је још тада „ослобађањем“ жене од мужа, деце, Бога Краља. „Ослобођена“ жена постаће, апсурдно, роб наметнуте јој слободе: бездеткиње, све бројније, сад су само купохоличарке, радохоличарке или алкохоличарке или …

Мушкарци, дезоријентисани, погубљени, од очева породице претворени су у машине за прављење новца, у тркаче за лажном срећом, у „борце“ за демократију или у порнофиле ове или оне провенијенције.

Содома је победила, коначно. Маске су пале. Али крајњи циљ ове маскараде, геј-параде, су наша деца. Она су мета за одстрел идејама, неморалом, лажима, изврнутим системом вредности, насиљем, а може и дрогом и сексом. Све под плаштом „слободе“.