ПОРТРЕТ

ДАВИТЕЉ ПРОТИВ ДАВИТЕЉА: Последњи комунистички диктатор!

3782

Пише: Донко Ракочевић

Обрачун Мила Ђукановића са грађанима Црне Горе који воле светосавље, подсјети ме на Шијанов филм „Давитељ против давитеља“ у коме се појављује једна легенда криминала – давитељ чије су жртве девојке које не воле каранфиле, иако их и сам некад није волио. Тако и Мило данас воли све што је 90-тих година мрзио, а издајницима проглашава све они који су остали доследни у својим љубавима

Милов отац, Радован Ђукановић, био је судија и истакнути комунистички црногорски функционер, који је своме сину и отворио врата у Савезу комуниста Црне Горе. Ђукановићи су се доселили у старохерцеговачки Никшић, у насеље Кочани годинама раније, из Старе Црне Горе, цетињскога краја, из племена Озринићи. Породична слава Ђукановића је Аранђеловдан.

Мило је добио име по чукун-дједу чији је брат Марко био предсједник владе Краљевине Црне Горе и национални Србин.

У јавности се повремено може чути да је четнички командант Блажо Ђукановић – дјед Мила Ђукановића, али то није тачно, него су даљи рођаци. Милов дјед се исто звао Блажо, али је био надзорник путева и учествовао у Првом свјетском рату, у којем је рањен, а два брата су му погинула. Умро је почетком Другог свјетског рата.

Мило се родио и одрастао у Никшићу, гдје је завршио основну и средњу школу. Као син судије у младости је брзо напредовао кроз хијерархију Савеза комуниста. Студирао је економију и 1979. године, са 18 година,  постао члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Прије доласка на власт, није имао имовину. Живио је код родитеља у близини аутобуске станице у Подгорици, а након тога је са супругом Лидијом био подстанар у Далматинској улици у Подгорици. Данас, према Форбсовој листи, један је од најбогатијих предсједника држава на свијету са богатством од 14,8 милиона долара. Како их је стекао, можемо само да претпоставимо, али знамо како је зарадио први новац – продавао је честитке и петарде у цантру града, испред робне куће „Београд“.

Након обарања црногорске једнопартијске власти, јануара 1989. године, Ђукановић се устоличује у новој владајућој гарнитури. Уз подршку Слободана Милошевића, човјека који ће касније постати његов најљући политички противник, већ 1991. године (са 29 година) постао је најмлађи премијер у Европи. Када је ступао на дужност, без икаквог политичког искуства, осим у омладинским (комунистичким) партијским организацијама, многи су сумњали да је дорастао тој одговорној функцији. Мило Ђукановић је, међутим, једини политичар у свим земљама некадашњег источног блока који је остао на власти без иједног дана прекида од тада до данас.

Ацо Ђукановић, у Скупштини Црне Горе, јануара 1989. године, с групом АБ револуционара, очекује разговор са представницима власти

Није био међу носиоцима АБ револуције 1988/89. године (за разлику од свог брата Аца), али га је након тога исфорсирао његов друг са факултета, Момир Булатовић. И док су сви тада били за увођење вишестраначког система, Мило Ђукановић је био за „плурализам“ који би се остваривао унутар Социјлистичког савеза радног народа!

„Црна Гора је опстала као острво слободе када су други били поробљени, па зашто сада не би могла опстати као острво комунизма“, говорио је 1991. године, да би наредне године изјавио: “Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају да униште све оно што је створено од 1945. године до сада. Поносан сам да у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме са њим у одбрани тековина револуције.”

Послије проведене три године на мјесту предсједника владе, Ђукановић је увидио растући јаз у његовој Демократској партији социјалиста око односа са Слободаном Милошевићем, и крајем 1996. и почетком 1997. оштро мијења курс и почиње да се дистанцира од београдског режима, али и о свог најбољег пријатеља – Момира Булатовића. Пошто у Главном одбору ДПС-а, Мило није имао већинску подршку за разлаз са Београдом, поднио је оставку на мјесто премијера, али се на Момирово инсистирање вратио у премијерску фотељу, после чега је обезбиједио већину у ГО.

Скоро десет година му је требало да припреми референдум о отцјепљењу Црне Горе, тачније свјесно га је одлагао, јер је знао да нема потребну већину, да би на крају, маја 2006. године, обезбиједио подршку од 55,5 одсто изашлих гласача, уз бројне нерегуларности које су документоване у „Бијелој књизи“ коју су издале партије из блока за једничку државу. Тако је Црној Гори, после 90 година, вратио независност, иако је 1993. године говорио: „Наша је примарна идеја да своје овакве амбициозне планове реализујемо кроз нашу заједничку државу Савезну Републику Југославију, која представља и наш свјестан избор и нас стратешки интерес. Мислимо да је лакше и безболније, посебно на Балкану, мијењати промашену политику и њене актере, него границе“.

И прије и после референдума, све до данас, покушава да заплаши грађане Црне Горе великосрпском хегемонијом и „агресивним“ светосављем. Као да је те своје наступе описивао, када је у НИН-у 1990. године изјавио: „Што се тиче страха од Србије, тиме покушава политички манипулисати један број људи, насљедника усташоидне политике Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, политике разбратништва са српским народом. У својој заслијепљености мржњом, они измишљају етногенетске теорије о томе да смо из Мале Азије, причају како је наше писмо латинично а вјера нам католичка… И то све с намјером да докажу нашу аутохтоност и посебност у односу на Србе… Наглашена брига за Црну Гору је само димна завјеса иза које се крије мржња према увијек ‘потенцијалном окупатору’ – српском народу.“

У октобру 2008. године, Влада Црна Горе, којом је предсједавао Мило Ђукановић, признала је тзв. државу Косово, иако је не тако давно, 13. јула 1990. године, у Андријевици, говорио: „На Косову је нападнута Југославија. Косово је бедем српског и црногорског народа који не може пасти док је нас и покољења наших потомака. Небројено пута смо рекли: Косово се мора бранити свим средствима.”

Почетком јуна 2017. године, Црна Гора је постала чланица НАТО пакта, војне организације у којој је Мило Ђукановић тражио своје главно упориште и много година прије тога. У вријеме НАТО бомбардовања СРЈ, он је, као предсједник Црне Горе, одржавао контакте са Билом Клинтоном и другим вођама НАТО агресије, а у документарцу енглеског ББЦ-ија, чули смо изјаве Била Клинтона и Жака Ширака, из којих се може закључити да је Ђукановић тражио бомбардовање „промилошевићевске“ Мурине.

Коначно, 15. априла ове године, поново је постао предсједник Црне Горе. Многи су очекивали да ће приоритет дати напредовању Црне Горе ка чланству у Европској унији, али он је неочекивано почео да критикује ЕУ, а као главни задатак себи је поставио коначни обрачун са Српском православном црквом, као главном институцијом српског народа у Црној Гори. “Очигледно је проблем СПЦ да свакога ко није попут њих, слијепи послушник интереса руског империјализма, великосрпског национализма и агресивног светосавља, проглашава издајником. Издајником чега, њихових интереса? Да тај сам“, навео је Мило Ђукановић и оцијенио да „Црна Гора не смије да слиједи ни руски имеријализам, ни великосрпски национализам, ни агресивно светосавље које поништава црногорски вјерски и национални идентитет“.

Последњих дана се бацио на обрачун са Подгоричком скупштином 1918, али и са свима онима који је славе, називајући их издајницима: „Подгоричка Скупштина 1918. била је велика издаја Црне Горе и свако ко позива да се слави тај дан, позива да се слави издаја и пропаст Црне Горе. Јако је важно да држава покаже истрајност, одлучност и оштрину у својој намјери да непоколебљиво одбрани оно што су највеће вриједности Црне Горе“, поручио је Ђукановић у Колашину гдје се прије неки дан обиљжавало 75 година од засиједања ЗАВНО-а за Црну Гору и Боку, као и 70 година од оснивања СУБНОР-а.

И на ову тему је потпуно побио себе из ранијих фаза политичког дјеловања. Подсјетићемо се само његовог интервјуа у „Побједи“, од 21. новембра 1989. године, у којем је изјавио: „Лично сматрам да је 1. децембар 1918. године значајан датум у нашој историји зато што је тада коначно реалазивана вјековна тежња југословенских народа за формирањем заједничке државе; а то је важна претпоставка настанку социјалистичке Југославије.“

Као што припрема Резолуцију о поништењу одлука Подгоричке скупштине, треба да припреми и Резолуцију о поништењу свих својих изјава с краја прошлог вијека, као и Резолуцију о поништењу црногорске историје старије од засиједања у Јајцу, 29. новембра 1943. године. Или да их донесе у пакету, као своје „свето тројство“, пошто иначе не вјерује у Бога, већ се изјашњава као атеиста.

Могао би све то донијети и у форми закона, пошто по његовом мишљењу „ниједан закон не смије бити сметња послу који је у интересу Црне Горе“. То је изјавио када је са газда Јездом склопио уговор око закупа Светог Стефана. Касније је „пословао“ са многобројним тајкунима, како из редова својих кумова и пријатеља, тако и из Србије, међу којима је свакако највише развио сарадњу са Цанетом Суботићем, који га је и повезао са Александром Вучићем, тада премијером а сада предсједником Србије. Управо само Вучић може да му буде конкурент у промјенама политичких ставова, а и у безбожништву – не рачунајући комунистички период, то су двојица јединих државника у историји Црне Горе и Србије који не вјерују у Бога. Зато и чине ово што чине, јер „ко не вјерује у Бога, све му је дозвољено“!