ПОРТРЕТ

ДАВИТЕЉ ПРОТИВ ДАВИТЕЉА: Контроверзе последњег диктатора!

5561

Обрачун Мила Ђукановића са грађанима Црне Горе који баштине светосавље, подсјети ме на Шијанов филм „Давитељ против давитеља“ у коме је главни јунак – давитељ чије су жртве девојке које не воле каранфиле, иако и сам некад није волио то цвијеће. Тако и Мило данас воли све што је 90-тих година мрзио, а издајницима проглашава све они који су остали доследни у својим љубавима

Пише: Љубиша Морачанин

Милов отац, Радован Ђукановић, био је судија и истакнути комунистички црногорски функционер, који је своме сину и отворио врата у Савезу комуниста Црне Горе. Ђукановићи су се доселили у старохерцеговачки Никшић, у насеље Кочани годинама раније, из Старе Црне Горе, цетињскога краја, из племена Озринићи. Породична слава Ђукановића је Аранђеловдан.

Мило је добио име по чукун-дједу чији је брат Марко био предсједник владе Краљевине Црне Горе и национални Србин.

У јавности се повремено може чути да је четнички командант Блажо Ђукановић – дјед Мила Ђукановића, али то није тачно, него су даљи рођаци. Милов дјед се исто звао Блажо, али је био надзорник путева и учествовао у Првом свјетском рату, у којем је рањен, а два брата су му погинула. Умро је почетком Другог свјетског рата.

Мило се родио и одрастао у Никшићу, гдје је завршио основну и средњу школу. Као син судије у младости је брзо напредовао кроз хијерархију Савеза комуниста. Студирао је економију и 1979. године, са 18 година,  постао члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије.

Прије доласка на власт, није имао имовину. Живио је код родитеља у близини аутобуске станице у Подгорици, а након тога је са супругом Лидијом био подстанар у Далматинској улици у Подгорици. Данас, према Форбсовој листи, један је од најбогатијих предсједника држава на свијету са богатством од 14,8 милиона долара. Како их је стекао, можемо само да претпоставимо, али знамо како је зарадио први новац – продавао је честитке и петарде у цантру града, испред робне куће „Београд“.

Након обарања црногорске једнопартијске власти, јануара 1989. године, Ђукановић се устоличује у новој владајућој гарнитури. Уз подршку Слободана Милошевића, човјека који ће касније постати његов најљући политички противник, већ 1991. године (са 29 година) постао је најмлађи премијер у Европи.

Када је ступао на дужност, без икаквог политичког искуства, осим у омладинским (комунистичким) партијским организацијама, многи су сумњали да је дорастао тој одговорној функцији. Он је, међутим, једини политичар у свим земљама некадашњег источног блока који је остао на власти без иједног дана прекида од тада до данас.

Ацо Ђукановић, у Скупштини Црне Горе, јануара 1989. године, с групом АБ револуционара, очекује разговор са представницима власти

Није био међу носиоцима АБ револуције 1988/89. године (за разлику од свог брата Аца), али га је након тога исфорсирао његов друг са факултета, Момир Булатовић. И док су сви тада били за увођење вишестраначког система, Мило Ђукановић је био за „плурализам“ који би се остваривао унутар Социјалистичког савеза радног народа!

„Црна Гора је опстала као острво слободе када су други били поробљени, па зашто сада не би могла опстати као острво комунизма“, говорио је 1991. године, да би наредне године изјавио: “Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају да униште све оно што је створено од 1945. године до сада. Поносан сам да у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме са њим у одбрани тековина револуције.”

Послије проведене три године на мјесту предсједника владе, Ђукановић је увидио растући јаз у његовој Демократској партији социјалиста око односа са Слободаном Милошевићем, и крајем 1996. и почетком 1997. оштро мијења курс и почиње да се дистанцира од београдског режима, али и о свог најбољег пријатеља – Момира Булатовића. Пошто у Главном одбору ДПС-а, Мило није имао већинску подршку за разлаз са Београдом, поднио је оставку на мјесто премијера, али се на Момирово инсистирање вратио у премијерску фотељу, после чега је обезбиједио већину у ГО.

Скоро десет година му је требало да припреми референдум о отцјепљењу Црне Горе, тачније свјесно га је одлагао, јер је знао да нема потребну већину, да би на крају, маја 2006. године, обезбиједио подршку од 55,5 одсто изашлих гласача, уз бројне нерегуларности које су документоване у „Бијелој књизи“ коју су издале партије из блока за једничку државу.

Тако је Црној Гори, после 90 година, вратио независност, иако је 1993. године говорио: „Наша је примарна идеја да своје овакве амбициозне планове реализујемо кроз нашу заједничку државу Савезну Републику Југославију, која представља и наш свјестан избор и нас стратешки интерес. Мислимо да је лакше и безболније, посебно на Балкану, мијењати промашену политику и њене актере, него границе“.

И прије и после референдума, све до данас, покушава да заплаши грађане Црне Горе великосрпском хегемонијом и „агресивним“ светосављем. Као да је те своје наступе описивао, када је у НИН-у 1990. године изјавио: „Што се тиче страха од Србије, тиме покушава политички манипулисати један број људи, насљедника усташоидне политике Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, политике разбратништва са српским народом. У својој заслијепљености мржњом, они измишљају етногенетске теорије и то све с намјером да докажу нашу аутохтоност и посебност у односу на Србе… Наглашена брига за Црну Гору је само димна завјеса иза које се крије мржња према увијек ‘потенцијалном окупатору’ – српском народу.“

У октобру 2008. године, Влада Црна Горе, којом је предсједавао Мило Ђукановић, признала је тзв. државу Косово, иако је не тако давно, 13. јула 1990. године, у Андријевици, говорио: „На Косову је нападнута Југославија. Косово је бедем српског и црногорског народа који не може пасти док је нас и покољења наших потомака. Небројено пута смо рекли: Косово се мора бранити свим средствима.”

Почетком јуна 2017. године, Црна Гора је постала чланица НАТО пакта, војне организације у којој је Мило Ђукановић тражио своје главно упориште и много година прије тога. У вријеме НАТО бомбардовања СРЈ, он је, као предсједник Црне Горе, одржавао контакте са Билом Клинтоном и другим вођама НАТО агресије, а у документарцу енглеског ББЦ-ија, чули смо изјаве Била Клинтона и Жака Ширака, које наводе на сумњу да је тражио бомбардовање Мурине.

Коначно, 15. априла прошле године, поново је постао предсједник Црне Горе. Многи су очекивали да ће приоритет дати напредовању Црне Горе ка чланству у Европској унији, али он је неочекивано почео да критикује ЕУ, а као главни задатак себи је поставио коначни обрачун са Српском православном црквом, као главном институцијом српског народа у Црној Гори.

Једино у чему је био доследан јесте – безбожништво! Јесте налагао бадњак испред Цетињског манастира и љубио крст из руку митрополита Амфилохија, али то је било само његово претварање у настојању да обезбиједи подршку Цркве у обрачуну са Момиром Булатовићем.