Скидање прашине

ПАШТРОВСКИ ОБИЛИЋ: Јунаштво попа Андровића!

3136
Манастир Градиште у Буљарици код Петровца, изграђен 1116 године, био је метох лавре Дечана све до Првог свјетског рата

Раде Андровић је легендарни паштровски јунак из друге половине XVIII вијека. У љето 1785. године, паша скадарски Махмут Бушатлија побједоносно је пролазио кроз Паштровиће послије похода на Црну Гору. Поп Раде Андровић се осмјелио да га убије у његовом шатору у Кастел-ластви (данашњем Петровцу). Стефан Митров Љубиша га је прозвао новим Обилићем.

У напису „Општество паштровско у окружију которском“, Стефан Митров Љубиша пише:

„Међу осталим страданијама овога народа, које је више пута горко претрпио, находимо недавнашње насилије скадарскога везира Махмут-паше Бушатлије. Овај подигне силну војску 1785 из Албаније, и преко Љешанске и Ријечке нахије уђе у јунију мјесецу у Црну Гору до на само Цетиње, и доста јада Црногорцима зада; затим, намјеравјући повратити се у Скадар пречим путем преко Ловћена, запроси од Паштровићана да своју војску кроз њи’ово општество проведе.

Пријеваром покривено ово дјело, за чију тајну знала су само њедра варварскога мужа, појави се како војска до албанске границе допре, и како поткрили највећиј дио општества. Она сиђе слободно и без сваке препоне низ високе брегове и кроз тијесне врхове, прошири се у среди општине, и у миру пребуде, док је кључ обране ови’житеља на вјери присвојила.

Како војска у Кастел-Ластву дође, разапну Турци своје шаторе, ту као на почивалишту пристану и ноћ проведу. Сутрашњиј дан кад осване, призове  везир неке поглавите старјешине општества, оне управо, у чијим је рукама стајала срећа цијелога предјела и општа судбина, и запита ји’ хоћеду ли се својевољно његовому пашалуку подложити или треба то од њи’силом искати? На таково ненадано питање за оно магновење ни одговора дати не умједоше; но припитани по другиј пут одговорише да то ни најмање у њи’овој  власти не стоји; да они од Венецијана зависе, који с њи’овом судбином располагати могу; да они никад досад ни у једном времену Отоманској Порти пренадлежали нису; да везир никаква права над њима нема; и да на венецијанској земљи не може никаква насилија употријебити, без да јој на своје вријеме рачун не преда.

На оваковиј дрзновениј и јуначкиј одговор запламти се везир од љутине, и нареди да се одма оне старјешине посијеку, и да се бједним житељима свакојака пакост ватром, сабљом и плијеном нанесе; тако, наситивши варварско срце своје, поврати се у Албанију, одакле до неколико година намјеравајући Црну Гору себи присвојити, погибе од црногорске пушке 1796 и глава му се и данас у манастиру на Цетињу храни.

Овдје заслужује Поп Андровић, да му један спомен учинимо. Овај врсни свештеник чувши како немило и на пријевару изгибоше старјешине општинске од везира, напуни двије мале пушке, и с намјером Милоша Обилића пође под шатор везиров, премда су га његови пријатељи, сродници и домаћи заклињали да рису у нокте не иде, јер главе изнијети неће.

Глух на све ријечи, желећи само крвопицу народњега с овога свијета  смакнути, пође пред шатор са сакривеним на леђима кубурама, и добије допуштеније да везиру скут цјелива. У оном часу, кад га је везир упитао: „Што си дошао попе?“, потегне Андровић иза леђа кубуру и на везира опали, али му не схвати; потегну и другу, али му и ова не опали; тад Турци као орлови слете се, и свег га на коамдиће исијеку.

Овај несрећни случај лишио је Паштровићане и јунака и имања. Мљечић смилује се на њи’, и пружи им руку помоћи, то јест слао им је за много дана љеба и соли, и таковим поступком њи’још више себи привеже, а сотим своју границу објачи.“