Пише: Донко Ракочевић
Иако ме нисте удостојили одговора на претходно писмо (послато на званични мејл Вашег кабинета), којим сам Вас упознао да главни трг у Гусињу, од пре годину дана, носи име Али-паше, највећег непријатеља Црне Горе у њеној бурној историји, пишем вам поново да Вас подробније упознам са (не)дјелима овог зликовца, пошто претпостављам да Ви о томе не знате довољно с обзиром да сте по вокацији физијатар.
Поред предања, постоје бројни архивски записи по којима је Али-паша организовао и неизоставно учествовао у пљачкама и паљевинама, групним и појединачним стријељањима, крвождерном сјечењу глава, силовањима и препродаји жена и дјевојака, те другим злочинима над немоћним православним живљем горњег Полимља. Повод је обично био неплаћање пореза (зато што је владала немаштина и глад), али и сваки покушај било каквог контакта са Цетињем, пошто је из дна душе мрзио Црну Гору.
У бици на Превији, 9. фебруара 1854. године, турске снаге су биле многобројније и Васојевићима није помогла ни помоћ коју им је званично Цетиње први пут послало – неколико одреда, под командом Јола Пилетића. Али, много више од пораза на бојишту, упамћено је како је Али-паша, при повратку из тог похода, палио све што је стигао, до у врх Чакора, заробивши 20 младића и 16 дјевојака које је подијелио својим „јунацима“. Потом је за њихово ослобађање тражио четири хиљаде гроша. Како сиротиња није могла скупити толики новац, седморицу је објесио на изворима Врује.
Свједочења ондашњих дипломата у Скадру употпуњавају слику о недјелима овога „легендарног заповједника Плава и Гусиња“, приказујући га као самољубивог поглавицу и осиног харачлију. Тако је француски конзул у Скадру, Екар, о Али-пашиним дивљањима послао својој влади више извјештаја. У једном пише: “Турци Гусиња, Плава, Пећи и Ђаковице нападоше 9. фебрура 1854. године васојевићка села, због неплаћања данка са земље. Починили су нечувена звјерства. Одсјекоше главе свима који им падоше у руке, било је 146 посјечених глава, међу којима и главу једног попа, изложише као трофеје на улицама Гусиња и околних турских села. Што се није могло однијети, предато је пламену. Жито, сијено, читави род однијеше са собом…“
„Жене су бацане у бруталности: једна која је упорно давала отпор била је одмах убијена; тридесет најмлађих и најљепших жена и дјевојака остављене су на страну за поглавице, три међу њих убијене су зато што се нијесу хтјеле подати насиљу, четврта која је успјела да побјегне и сакрије се у један поточић, била је нађена сјутрадан смрзнута с дјететом у наручју. Друге жене и дјевојке су силоване, а затим продаване на пазарима у Плаву и Гусињу, а оне које нијесу продали, одвели су у планине“, записао је конзул Екар.
Пет година касније, исти дипломата је записао: „Али-пашу је иритирао и све већи утицај књаза Данила у Васојевићима. Осим организовања неке врсте црногорске власти (формирање капетанија и постављање капетана, 1857. и наредне године) још више су га иритирале везе угледнијих православних првака са дипломатским представницима у Скадру. Када је, послије једног таквога одласка, величка делагација издејствовала неку врсту француске заштите Велике (тај период је познат као „Величка република“, која је трајала од 1856-1859) разљућени плавско-гусињске муслиманске поглавице су 8. септембра 1859. године, у саму зору напале на Велику којом приликом су опљачкали све што су могли, поробили 70 чељади, посјекли 19 људских глава и собом понијели да њима оките бедеме градске!”
Екар додаје да су петнаест дана касније жене и дјевојке које су биле одведене у ропство, “и јавно изложене продаји на пазарима Гусиња и Плава”, откупили хришћани и вратили њиховим породицама. Али, четири дјевојке – упркос захтјевима европске дипломатије да буду ослобођене и обећањима Абди-паше да ће тај захтјев испунити – “и даље су остале у рукама Турака”.
У октобру 1861. године, Фехо Лаличић и Хамза Радончић, упали су преко Липовице у Кути, Цецуне и Ђулиће, гдје су заплијенили буљуке оваца, крда говеда и двадесетак коња. Драговићи из Ђулића, одмах су покупили тридесетак рођака и сељана и пошли у потјеру, посјекли 11 разбојника и вратили плијењени мал. То је Али-пашу наљутило, па је у пролеће кренуо у похару ширег простора Васојевића. У томе походу нијесу учествовали искључиво Плављани и Гусињани, него и регуларна турска војска и башибозлук из околине Скадра. Предводио их је Хусеин Авни-паша, с циљем да спали православна села у долини Лима. Тада је на Превији, од 16. до 18. априла, 1862. године, Али-паша доживио тежак пораз. Устаници су разбили око 6.000 турских војника, а Али-паша се “спасио бјектвом, под окриљем мрака”.
„Али-пашине јединице су често упадале у православна села у Горњем Полимљу, и вршиле страшне злочине. Тако су 18. маја 1862. године опљачкана и спаљена 42 села, запаљен манастир Свете Тројице у Брезојевицама, црква у Андријевици и манастир Ђурђеви ступови у Беранама. Када су Величани, 1864. године, уз помоћ књаза Николе, аутријскога рускога и францускога конзулата у Скадру, основали школу, Али-паша је у ропство (према Сарајеву) одвео двадесетак њихових породица“ – пише Бранко Јокић у књизи „Газије или балије“.
Велички првак, поп Дмитар Поповић је о овим злочинима (преко рускога изасланика), извијестио Екара, а он владу у Паризу, која је упутила оштар протест Порти. Али-паша за то није марио већ је за ове покрете и одметање од турских власти за главнога виновника сматрао попа Дмитра и чекао згодну прилику да с њим “за вазда раскрсти”. Тако је, 1862. године, када је букнуо рат између Црне Горе и Турске, послије априлског пораза на Превији, како пише Дмитров унук Јефто, поп са свима величкима првацима узет у таоце. Неколико дана касније, тајно су га, преко Плава и Метеха, спровели у Ругову, па га отуда вратили у планину Мокру и у близини мјеста гдје је раније војвода Миљан посјекао Паша Шаховића, ножевима изболи и сасјекли! Његово искасапљено тијело бацили су у пећину више Пашове чесме која од тада носи име: Дмитрова пећина.
Није се тако понашао само према правослацима. Годину дана касније, (заједничку) капетанију добили су Пепиће и Горња Ржаница, па је за капетана постављен Тахир Шабан, за официре стотинаше Нуцо Нововић и Соко Смаиловић, а за перјанике Авдул Пепа и Авдул Сеја. Када је то сазнао, Али-паша је послао чету Гусињана који су их похватали. Срдити Али-паша их је ставио у синџире и кликтао: „Ас, марво, нека вам сада помогне ваш каурски кнез!“
На Али-пашине зулуме стизале су свакодневно жалбе на Цетиње и књаз Никола је тражио од скадарског везира да га смијени са положаја мудира у Гусињу. На крају је то учинила порта у Цариграду, али он ни ту одлуку није испоштовао, већ су његови људи из засједе убили пашу који је требало да га наслиједи.
Чинило се да ће се 1878. године, када су ови крајеви и званично признати као састави дио Црне Горе, православци у горњем Полимљу ослободити Али-пашине тираније. Али, није било тако. Врхунац непријатељства према Црној Гори и злостављања становништва у „својој нахији“, показао је у припреми и током боја на Новшићу. Али-паша је послао писмо у Стамбол, у којем је написао: “Узвишени Падишаху, до сада сам био твој паша, а од сада сам свој и свог народа, не дам Плава и Гусиња Црној Гори за живота свога!“
„Од када Црна Гора постоји, није теже дане проживјела него што је била та 1879 година. Из Херцеговачког устанка и два рата с Турцима изашли смо као побједници, али до крајности изнемогли. Мир завлада на Балкану, једино Црна Гора остаде изван мира и спокојства. Били смо принуђени да ступимо у борбу против Арбаније, пошто Али-паша није дао Плав и Гусиње, иако су нам припали одлукама Берлинског конгреса. Војна експедиција на Гусиње теже је пала на Црну Гору него која од три ратне фазе кроз које је херојски прошла“ – пише у својим Мемоарима војвода Гавро Вуковић, тадашњи министар иностраних послова и секретар Црногорског савјета.
Војвода Божо Петровић био је главни командант цијеле војске, са сједиштем на Андријевици. У његовом штабу били су војвода Миљан Вуковић и већи број старијих главара. Ефективом војске, које је било отприлике 5-6 хиљада оружника, заповиједао је војвода Марко Миљанов.
„Свим незгодама које је наша експедиција имала да претрпи, придружила се и природа. Страшна зима, каква се не памти, снијег, сви потоци, ријеке и рјечице претворене су у тврди камен од леда, у прави ломиврат. Коњи с таином ломили су се као мухе, котрљали се и тонули у Лим. Шта ти јадног Црногорца још постићи неће. Обмањена од Порте и дипломације Сила, па и Русије, Црна Гора упада у гверилу, много тежу од формалног рата“ – пише Гавро Вуковић.
У бици на Новшићу, 5. децембра 1879. године, и мјесец дана касније 8. јануара 1880. на Мурину, Али-пашина војска је побила најмање 700 Црногораца, многима од њих нису сачувана тијела јер их је однио Лим, а многа су сахрањена без глава јер су их побједници однијели паши у Гусиње. После те битке, Осман Абдулах из Гусиња саставио је пјесму: „Лим се мути, Марк-Миљан се љути, што му вода носи мртве Црногорце”. У побједничком заносу, у Плаву и Гусињу су рецитовали: „Плав се спрда са семдоро брда, а Гусиње с краљем на Цетиње.“ Црна Гора је тада била поражена и понижена као никад.
Како је забиљежо руски научник Павле Ровински, који је за руски „Курир“ са лица мјеста извјшетавао о боју на Новшићу, плавско-гусињски Турци су Али-паши однијели преко 200 посјечених црногорских глава.
Прота Милош Велимировић (1848-1920) у својој књизи „Васојевићи и Метохија“ пише: “Гусињанин кад донесе главу посјечену неког Србина, најприје је измије од крви, затим је очешља, усуче јој бркове, па онда је на мотку натакне, затим усуче цигару, и ову уметне посјеченој глави у уста и тада је поздравља са добродошлицом, питајући што није прије дошла, и у том уживању чине шенлук из пушака и доносиоцу честитају“.
Андрија Мијатовић, познат као Андри Куса, који је био савременик тих збивања (живио је 107 година, до 1965) записао је у свом дневнику да су посјечене црногорске главе донесене пред Али-пашин чадор, а после по цијелој касаби, те да је међу посјеченим главама била „најљепша“ Шуја Драговића, васојевичког командира. Он је био Али-пашин побратим, па му је гусињски поглавица учинио “посмртну почаст” – лично је Шујову главу припремио за колац, понављајући своју познату препоруку, по којој „чипчији не ваља пружити ни прст, јер ће ти осјећи руку“.
Поштавана министарко, више пута сте јавно саопштили да ће „бити уклоњена сва спомен-обиљежја, било да је ријеч о називима улица, плочама, споменицима или другим облицима обиљежавања, којима се величају појединци или догађаји који вријеђају жртве, ревидирају историју или угрожавају достојанство грађана“, те да неће бити изузетака и неселективног поступања. Ако ово није довољна грађа за доношење оцјене о лику и дјелу Али-паше, могу Вам доставити још историјског материјала, но се бојим да нећете имати храбрости да се супротставите самовољи локалне власти у Гусињу која је лани, тачније 18. јула 2014. године, донијела одлуку да главни трг понесе Али-пашино име.
Дух Али-паше, изгледа, и даље живи и пркоси Црној Гори.
