КАКО ЈЕ СТВОРЕН НАЈВАЖНИЈИ ГРАД СРЕДЊОВЈЕКОВНОГ СВИЈЕТА

На данашњи дан основан је Константинопољ!

5061

Пише: Донко Ракочевић

Када је Константин први пут сопственим очима видио Визант, град је већ био хиљаду година стар. Његова одлука да му да нови изглед вјероватно је донијета пред крај 324. године, шест мјесеци прије Сабора у Никеји. Према „Црквеној историји“ Созомена, Константин је  главни град свог царства хтио да сагради на равници код Троје, али му се Бог јавио током ноћи и одвео га до Византа. Како казује Вилијам од Малмсберија, Константин је сањао старицу коже спарушене од година, која се наједном претворила у младу и лијепу дјевојку, а неколико ноћи касније у сну му се појавио мртви папа Силвестер и објаснио му да је она старица била сам Визант и да му је судбина одредила да је подмлади.

Оно што га је навело да начини диван велики град је, без сумње, његова друга посјета Риму. Његово разочарање у тај град је било потпуно: републиканској и паганској традицији тог града у новом хришћанском царству које је он с толико брижности обликовао, није било мјеста. И интелектуално и културно, Рим је постајао све старији; из дана у дан бивао је све даљи од новог напредног размишљања хеленистичког свијета. Римске академије и библиотеке нису више могле да се мјере са онима у Александрији, Антиохији или Пергаму. Када је ријеч о привреди, било је такође примиjeтно његово заостајање. Владало је увјерење да су Риму дани одбројани; а Константин, који је чак и по мјерилима свог времена био необично сујевјеран човјек, могао је да вјерује да ће оснивањем Новог Рима, у име Христа Спаситеља, града у коме ће дух старине бити некако овјековјеčен, читавом човјечанствз дати ново право на живот.

Константиново сујевјерје још више је дошло до изражаја кад је требало да се освешта град. Тек после исцрпљујућих расправа са својим аугурима и астролозима, цар је као најпогодонији дан за церемонију одабрао 4. новембар 328. године, „у првој години 276. Олимпијаде, кад је Сунце у констелацији са Стрелцем, као и у сат којим доминира Рак“. Обреди који су тада спроведени (а у којим је учествовао и пагански врховни свештеник Претекст и неоплатонски филозоф Сопатер) нису ни у ком случају били чисто хришћански; записи из тог времена стварају нам јасну представу о томе да је Константин пазио да се не замјери никоме и да је подршку тражио са свих страна, у нади да ће тиме обезбиједити чврст благослов граду који је требало да носи његово име.

Бедеми чију је линију цар тако самоувјерено извукао, у дужини од приближно четири километра, лучно испупчени, између тачака приближно означених мјестом православне патријаршије на Златном рогу и Псаматианских врата на обали Мраморног мора, обухватали су област више од пет пута пространију од оне која јој је претходила. Било је јасно да ће за град те велчиине бити потребно много година градње; Нови Рим, као и онај Стари, није могао да буде саграђен за једна дан. Али Константин је већ био обзнанио да церемонија званичног посвећења треба да се поклопи са прославом његовог сребрног јубилија у рано љето 330. године, па су грађевински радови настављени у жестоком ритму, а били су усредсређени превасходно на источни крај полуострва, на стари Акропољ и на простор око њега.

Кључна тачка био је Милион, или Први међаш. Он се састојао од четири тријумфална лука који су обликовало квадрат и подупирали куполу на коју је постављена најсветија од свих хришћанских реликвија – сам Часни крст који је царица Јелена послала из Јерусалима годину-двије раније. Од тог мјеста мјерена су сва растојања у Царству; био је то у ствари центар цијелог свијета. Мало даље према истоку, на мјесту које је претходно заузимао храм богиње Афродите, дигнута је прва велика хришћанска црква новог главног града; посвећена не неком свецу или мученику, већ Светом Миру Божјем – Света Ирина. Овој цркви неколико година касније биће придружено, и донекле ће је засијенити, веће и још велелепније здање од ње – Света Софија, тј. Црква Свете Премудрости, али неко вријеме Света Ирина је била без премца.

Црква Свете Ирине

Пола километра или нешто мало даље одатке, а према Мраморном мору, стајао је Константинов огромни Хиподром у чијој је средишњој спини био постављен један од најдревнијих класичних трофеја и граду – такозвани Змијски стуб, који је Константин донио из Делфа, гдје су га у Аполоновом храму подигли зајендички становници тридесет једног грчког града у знак захвалности за њихову побједу над Персијанцима код Платеје 479. године прије нове ере. Из царске ложе на његовој источној старни увојитим степеништем директно је могло да се сиђе у простарни комплекс дворана са пријеме, владиних канцеларија, одаја за становање, купатила, барака и парадног земљишта, што је све чинило Палату.

Право на Запад од Милиона ишла је широка саобраћајница позната као Месе, а на мјесту гдје је она сјекла старе бедеме, поставио је цар величанствен нови форум овалног облика – у његовом средишту уздизао се 30 метара висок стуб од порфира донијет из Хелиопоља (града Сунца) у Египту. Био је постављен на шест метара високо мермерно постоље, гдје је стајао једна број значајних реликвија, између осталих, сјекира којом је Ноје саградио своју барку, корпе и остаци кришки хљеба којиме је Христос нахранио народ, ћуп са мелемом свете Марије Магдалене и статуа Атине коју је Енеја донио из Троје. На врху стуба налазила се статуа. Тијело је имало изглед Фидијиног Аполона, али глава, уоквирена ореолом од метала из кога су избијали шиљци који су представљали зраке сунца, била је глава самог Константина. Десна рука носила је жезло, док је у лијевој билакугла у коју је стављен дјелић Часног крста. (Константинов стуб и данас стоји, мада је у лошем стању од неколико пожара кроз вјекове).

Око Палате, Цркве и Хиподрома, пословало је и дању и ноћу да десетине хиљада радника и занатлија, и захваљаујући најфинијим статуама, славолуцима и умјетничим дјелима која су била донешена из градова Европе и Азије, био еј то већ у старту отмен град, мада још увијек не толико велики као у вјековима касније.

Освећен је, како је то Константин лично одлучио, у  посебном церемонијалу којим је означен врхунац прославе царевог сребрног јубилеја. У тим светковинама, које су трајале 40 дана и ноћи, било је укључено цјелокупно становниптво које одлазило на Хиподром да посматра огромну поворку чије је средиште била јопш једна колосална статуа Константина, урађена од позлаћеног дрвета, која је у лијевој руци држала малу представу Тихе, или заштитнице града.

И на крају, када је четрдесетодневна светјовина досегла врхунац, цар је просуствовао богослужењу у Светој Ирини, док се паганско становништво истовремено молило за његово дробро и добро града у  храмовима које је он одобрио за коришћење.И баш овим богослужењем, када је град званично био посвећен хришћанском Богу, уситину је започела историја Цариграда, а с њом и историја Византијског царства.

Било је то 11. маја 330. године, и то, како се вјеродостојно тврди, у понедељак. Тако је отпочео живот најважнијег града средњовековног свијета, који је у следећих 1123 године, до османлијског освајања, проживео веома бурну историју.

Само шест година раније, Визант је био тек један мали грчки град сличан хиљада другим широм Европе, с тим што се једино издвајао савршеним положајем; сада поново рођен и преименован, био еј то Нови Рим, чији је званични назив (мада никад општеприхваћен) поносито уклесан у камени стуб тек изграђеног суда. У међувремену, градови широм Царства били су пљачкани и из њих су одношена умјетничка дјела којиме је требало да се украси Константинов главни град.

У детаљном опису, сачињеном један вијек после оснивања града, набројани су капитол или школа за учење, циркус, два позоришта, осам јавних и 153 приватна купатила, 52 степеништа, пет житница, осам аквадукта или резервоара за воду, четири простране дворане за састанке Сената или засиједање судова, 14 цркава, 14 палата и 4388 кућа које, због њихове величине и љепоте, заслужују да буду издвојене од бројних обитавалишта плебејаца.