Поглед с Истока

ЦРНОГОРЦИ НИЈЕСУ СРБИ: Нација није крвна, него духовна заједница!

4990

Лидери политичких партија који се представљају као заштитници припадника српске националне заједнице у Црној Гори (ДФ, СНП, Права Црна Гора) и даље загоравају тезу о националној једнородности Срба и Црногораца, а то је једна од највећих лажи нашег времена.  Срби су народ Светог Саве, то је наш једини идентитет, а данашњи Црногорци мрзе светосавље

Пише: Донко Ракочевић

Најприје да појасним наслов. Када кажем ‘Црногорци’, не мислим на историјске Црногорце који су били светосавци одани Косовском завјету, него на ове данашње који су противници светосавља, и у огромној већини безбожници, без икаквог духовног утемељења, а човјек без духовног коријена не може бити ни личност, већ само грађанин, потрошач, мондијалиста, комуниста и егоиста.

Заједничко поријекло и крвно сродство, чак ни језик, ни код једне нације нијесу имали пресудну улогу за њен настанак, јер „оно што уједињује није крв него вјеровање“ (Ерик Хобсбаум, Нације и национализми). Нема етнографски чистокрвне нације и заснивати нацију на расној основи представља бесмислицу. „Људска повијест се битно разликује од зоологије“ (Ернест Ренан, Шта је нација).

Заједнички језик, сам по себи, не значи и постојање заједнице „већ само представља олакшицу у оквиру дотичних група, дакле за настанак друштва“ (Макс Вебер, Привреда и друштво).

Но, свака нација у језику види најефикасније средство које је држи на окупу. „Укратко, језик је карактер нашег ума који му једини даје обличје и омогућава ширење“ (Јохан Готфирд Хердер, Идеје за филозофију повијести човјечанства). Дакле, ако се уз језик не може везати постанак нације, везује се њен опстанак.

Као ни заједничко поријекло, ни заједнички географски простор није од значаја да би се они који га дијеле могли сматрати једном нацијом. „Нација је духовни принцип произашао из дубоких историјских заплета, духовна обитељ, не група одређена конфигурацијом тла“ (Антони Д. Смит, Национални идентитет).

Са свјетским ауторитетима за ово питање, слагао се и велики српски историчар Жарко Видовић (1921.2016): „Националност је, једнако као и личност, елемент духовног идентитета човјека, управо зато што нација није ни политичка, ни економска, ни расна, ни интересна, па чак ни језичка, него првенствено духовна заједница.“ Зато је он  сматрао да су Срби завјетни народ Светог Саве, не умањујући значај Косовског завјета за српско национално питање, али сматрајући да ни тај Завјет не би био могућ да није током 170 година (од 1219. до 1389.)  био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светог Саве и осталих Немањића.

Исте године када је основао Српску православну цркву (1219), Свети Сава је на Михољској превлаци код Тивта основао Зетску епископију, гдје је убрзо настао и један од преписа (најстарији сачувани) Номоканона – црквених и државних закона. Са тог светог мјеста се у наредним вјековима, на скоро све просторе данашње  Црне Горе, ширило православље, култура и просвета, стварајући од варварских племена – цивилизован народ.

Захваљујући томе, и свакако Његошу, Косово постаје пресудни фактор колективне и личне судбине сваког човјека православне вјере на овим просторима. Најбоље то описује Иво Андрић: „Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута, говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. ‘Наша су права на Косову закопана’, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да их траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу!“

Косовском митом, Његош је и црногорску капу осмислио. Српски црвени фес, опточен црном свилом, значи жалост за изгубљеним Косовом. Пет златних полукругова, који закриљују крст часни, с четири огњила, симболише Црну Гору и њену слободу, која пет вјекова штује Косовски завјет – Крсту служиш, а Милошем живиш!

На свим пописима становништва нико се национално не изјашњава као Црногорац већ само као Србин (па чак и муслимани, који се пишу као Срби исламске вјере), све до после Другог свјетског рата када комунисти долазе на власт и бришу или фалсификују сву историју старију од 1941. године. Њиховим стопама наставља и апсолутни владар Црне Горе у последње двије деценије, Мило Ђукановић, који светосавље означава као поништавача црногорског вјерског и националног идентитета (само нам још није објаснио шта то онда чини црногорски идентитет?).

Захваљујући комунистима и њиховом најбољем ученику – Милу Ђукановићу, они који се данас национално изјашњавају као Црногорци не воле ни Светог Саву, ни Косовски мит, ни ћирилицу, ни друге стубове српског идентитета… Они су у огромној већини атеисти (иако поштују култ Светог Василија Острошког и св. Петра Цетињског), материјалне вриједности су им далеко изнад духовних, самим тим више воле Запад од Истока, од читаве историје славе само паганску Дукљу и краља Николу.

Из црногорског атеизма, у ствари, произилазе бројне разлике које се стварају у односу на Србе. Као што је вјерско питање одвојило Муслимане и Бошњаке, па и Хрвате, од Срба, тако и атеизам који је углавном створен у пет деценија комунистичке индоктринације, дефинитивно одваја савремене Црногорце од Срба.

Можда се неће до краја одрећи Његоша, али ће га „читати на нов начин“, објашњавајући својој дјеци да Петар Петровић није хтио да каже то што је написао, да то кад он помиње српство у ствари мисли на православље, што је омиљена флоскула црногорских националиста. Па чак и када би то било тачно, опет не би добили ништа, јер је кључну улогу у обликовању нашег националног идентитета одиграло православље (светосавље), то јест Српска православна црква.

Не може се, дакле,  стављати знак једнакости између крста и некрста, између Новог завјета и Упитника Европске уније, између Царства небеског и Делта центра, између Илије Гарашанина и Секуле Дрљевића, између Вука Караџића и Аднана Чиргића, између Предања и фалсификоване историје, између цара Лазара и цара Дукљана, између Његошеве капеле и Мештровићевог маузолеја. Историјски процеси су незаустављиви, Срби и Црногорци се све више национално удаљавају, без икакве шансе да икад поново буду једно.