Поглед с Истока

Срби и Црногорци – два свијета!

6087

Пише: Донко Ракочевић

У 15. вијеку, чувени грчко-ренесансни философ Плитон препоручивао је својим сународницима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну „варварску снагу“ за отпор Турцима. На то му је цариградски патријарх рекао: „Ми нисмо Грци! Ми смо Византници, православни Ромеји!“ Грци су, наиме, крштењем постали сасвим други народ, преображајем су стекли другачији идентитет!

Ни ми више нијесмо онај (пагански, варварски) народ од прије Светог Саве, нашег духовног оца!  Срби су народ Светог Саве и једино тако могу и да се одрже. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја.

Када кажем ‘Црногорци’, не мислим на историјске Црногорце који су били светосавци одани Косовском завјету, него на ове данашње који су противници светосавља, и у огромној већини безбожници, без духовног утемељења, а човјек без духовног коријена не може бити ни личност, већ само грађанин, потрошач, мондијалиста, комуниста и егоиста.

Заједничко поријекло и крвно сродство, чак ни језик, ни код једне нације нијесу имали пресудну улогу за њен настанак, јер „оно што уједињује није крв него вјеровање“ (Ерик Хобсбаум, Нације и национализми). Нема етнографски чистокрвне нације и заснивати нацију на расној основи представља бесмислицу. „Људска повијест се битно разликује од зоологије“ (Ернест Ренан, Шта је нација).

Заједнички језик, сам по себи, не значи и постојање заједнице „већ само представља олакшицу у оквиру дотичних група, дакле за настанак друштва“ (Макс Вебер, Привреда и друштво).

Као ни заједничко поријекло и исти језик, тако ни заједнички географски простор није од значаја да би се они који га дијеле могли сматрати једном нацијом. „Нација је духовни принцип произашао из дубоких историјских заплета, духовна обитељ, не група одређена конфигурацијом тла“ (Антони Д. Смит, Национални идентитет).

Са свјетским ауторитетима за ово питање, слагао се и велики српски историчар Жарко Видовић (1921.2016): „Националност је, једнако као и личност, елемент духовног идентитета човјека, управо зато што нација није ни политичка, ни економска, ни расна, ни интересна, па чак ни језичка, него првенствено духовна заједница.“

Зато је Видовић  сматрао да су Срби завјетни народ Светог Саве, не умањујући значај Косовског завјета за српско национално питање, али сматрајући да ни тај Завјет не би био могућ да није током 170 година (од 1219. до 1389.)  био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светог Саве и осталих Немањића.

Исте године када је основао Српску православну цркву (1219), Свети Сава је на Михољској превлаци код Тивта основао Зетску епископију, гдје је убрзо настао и један од преписа (најстарији сачувани) Номоканона – црквених и државних закона. Са тог светог мјеста се у наредним вјековима, на скоро све просторе данашње  Црне Горе, ширило православље, култура и просвета, стварајући од варварских племена – цивилизован народ.

Захваљујући томе, и свакако Његошу, Косово постаје пресудни фактор колективне и личне судбине сваког човјека православне вјере на овим просторима. Најбоље то описује Иво Андрић: „Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута, говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. ‘Наша су права на Косову закопана’, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да их траже другим путем до онога који им Косовски завет налаже. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу!“

Косовском митом, Његош је и црногорску капу осмислио. Српски црвени фес, опточен црном свилом, значи жалост за изгубљеним Косовом. Пет златних полукругова, који закриљују крст часни, с четири огњила, симболише Црну Гору и њену слободу, која пет вјекова штује Косовски завјет – Крсту служиш, а Милошем живиш!

На свим пописима становништва нико се национално не изјашњава као Црногорац већ само као Србин (па чак и муслимани, који се пишу као Срби исламске вјере), све до после Другог свјетског рата када комунисти долазе на власт и бришу или фалсификују сву историју старију од 1941. године. Њиховим стопама наставља и апсолутни владар Црне Горе у последње двије деценије, Мило Ђукановић, који светосавље означава као поништавача црногорског вјерског и националног идентитета (само нам још није објаснио шта то онда чини црногорски идентитет?).

Захваљујући комунистима и њиховом најбољем ученику – Милу Ђукановићу, они који се данас национално изјашњавају као Црногорци не воле ни Светог Саву, ни Косовски мит, ни ћирилицу, ни друге стубове српског идентитета… Они су у огромној већини атеисти (иако поштују култ Светог Василија Острошког и св. Петра Цетињског).

Из црногорског атеизма, у ствари, произилазе бројне разлике које се стварају у односу на Србе. Као што је вјерско питање одвојило Муслимане, па и Хрвате, од Срба, тако и атеизам који је углавном створен у пет деценија комунистичке индоктринације, дефинитивно одваја савремене Црногорце од Срба.