„Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе своје, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“
Ово је одломак из чувеног говора мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда почетком октобра 1915. године.
Многи су пострадали, али он је неким чудом преживио, иако је био тешко рањен, 7. октобра, у једном од десетак јуриша колико их је тада било у нади да ће још неутврђене аустроугарске трупе бити потиснуте натраг преко Дунава. У борбу се вратио три седмице после рањавања. Прошао је читав ратни пут српске војске до краја Првог светског рата.
Преживио је Швабе, али није комунисте. На крају Другог светског рата, претукли су га младићи који су на њему видјели одликовања из Првог свјетског рата и разумјели њихово ношење као гест политичке провокације!
После мјесец и по дана, јула 1945 године, умро је у 63-ој години живота.
Исту судбину је доживио и генерал Петар Бојовић, чије су јединице ослободиле Београд новембра 1918. године. И њега су претукли комунисти на крају Другог светског рата, и то на кућном прагу у Трнској улици 25. у Београду.
Генерал Бојовић учествовао је у шест ратова и завредео епитет, једнако важан колико и 41 одликовање које је носио на грудима, једног од најзнаменитијих српских војних стратега и команданата. Са краљем Петром и владом Душана Симовића 7. априла 1941. године, отпутовао је у Севојно, а потом на Пале. Краљ и влада су му 15. априла понудили одлазак из земље, међутим он је одбио да напусти земљу.
На почетку Другог светског рада имао је 83 године, Немци су покушали да искористе и злоупотребе његов углед у народу и ставе га у своју службу. Посетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са немачким органима у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је немачком изасланику одговорио:
„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи“. Није излазио из куће, био је у некој врсти добровољног кућног затвора.
Окупатор му није ушао у кућу, али комунисти урадили нешто још горе. По свједочењу његовог комшије др Павла Милошевића, након ослобођења Београда 20. октобра 1944, Петра Бојовића је претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској улици, у Београду. Преминуо је 19. јануара 1945. услед унутрашњег крварења.
Сазнавши за смрт војводе Бојовића, ОЗНА је преко Радио Београда објавила вијест: „Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен“.
Тако, наше најславније војсковође нису убили спољашњи непријатељи, него наши сународници – комуњаре. Убили су и генерала Павковића – да га нијесу изручили Хагу, данас би био жив.
