ПОГЛЕД С ИСТОКА

Може ли министар полиције ријешити српско питање у ЦГ?

6545

Пише: Донко Ракочевић

 Формирала се Скупштина Црне Горе, хвала Богу. Изабран је предсједник парламента, хвала Богу. Предложен је мандатар, хвала Богу. Али, тек слиједи најтежи посао – подјела ресора у Влади Црне Горе. И даље ће кључна тачка спорења да буде заступљеност представника српског народа, тачније – првака Демократског фронта (иако међу њима нијесу сви Срби!).

Колико знамо из онога што је из кулоара допрло у јавност, врх ДФ-а тражи за своје кадрове мјеста министра правде, министра полиције, те директора АНБ-а. Тако да се одмах поставља питање да ли је то борба за престижне фотеље, или за решавање нагомиланих проблема српског народа у Црној Гори?

За српско питање у Црној Гори се највише може учинити кроз управљање ресорима просвете и културе! А управо за та мјеста ДФ би могао да понуди „експерте“ – Веселина Матовића и Желидрага Никчевића, врхунске интелектуалце и врсне познаваоце овдашње просветне, односно културне проблематике. Против њих не би могао да каже нико ништа, па ни лидери Уре и Демократа. У крајњем, био би успјех да се добије макар један од та два ресора.

МАНДИЋЕВА ПЛАТФОРМА

 Од стварања Демократског фронта, јула 2012, године, Срби у ствари немају своје аутентичне представнике у парламенту, јер је ДФ савез једне просрпске(НСД), једне прозападне (ПзП) и једне прокомунистичке партије (ДНП), који за ових осам година није урадио ништа по српском питању!

„Да срушимо Мила, па ћемо онда лако“, више пута ми је, за све ове године, рекао Андрија Мандић, на моју сугестију да Нова српска демократија мора више радити на решавању проблема српског народа у Црној Гори.

Ето, коначно смо срушили Мила, па да видимо како решити српско питање у Црној Гори. Неће нам га ваљда решити министри правде и полиције?

После Вучићеве иницијативе да се помогне Србима у региону, Андрија Мандић је, августа 2017. године, објавио своју платформу за решење српских проблема у Црној Гори, у четири тачке:

1. Уставно-правно дефинисање положаја српског народа као конститутивног. Ово је немогуће! Јер, Црна Гора је грађанска држава. По Уставу Црне Горе, нема конституивних народа, није то ни црногорски, већ само постоје грађани – црногорски држављани! Они су једини носиоци суверенитета. То је регулисано чланом 2. Устава. А да би се промијенио Устав у овој тачки – потребно је да у Скупштини гласа двије трећине свих посланика, а да се после та одлука потврди на референдуму гдје је потребно три петине укупног броја уписаних бирача!

2.Уставно дефинисање српског језика и ћириличног писма као службеног. Иста ситуација као са првим захтјевом. За члан 13. којим се регулише службени језик и језици у службеној употреби, потребна је иста процедура за промјену Устава. Дакле, немогућа мисија! С тим што је Мандић потпуно омануо око писма, јер ћирилица је, по Уставу, већ потпуно равноправна са латиницом, па само може тражити поштовање Устава.

3.Пропорционалну заступљеност Срба у свим институцијама система у складу с резултатима пописа становништва, Овај захтјев је на мјесту, али може се остварити само преко Уставом регулисаних посебних мањинских права, а Мандић (као и огромна већина његових присталица) неће да буде мањина.

4.Систем специјалних веза са Србијом. И ово је проблематичан захтјев, јер испада да је Србима у Црној Гори матична држава Србија, што није тачно, нити је већина црногорских Срба тако осјећа, иако је воли. Уосталом, овај захтјев се коси са затјевом број 1. да Срби буду конституитивни народ. Специјалне везе су Уставом дозвољене само припадницима мањина!

Да је прочитао Устав Црне Горе, Андрија Мандић би видио да тражи немогуће, али би нашао могуће. У одјељку Устава „Посебна – мањинска права“, нашао би решење за све српске проблеме.

………………………………………….Члан 79.

„Припадницима мањинских народа и других мањинских националних заједница јемче се права и слободе која могу користити појединачно и у заједници са другима:

1) на изражавање, чување, развијање и јавно испољавање националне, етничке, културне и вјерске посебности;

2) на избор, употребу и јавно истицање националних симбола и обиљежавање националних празника;

3) на употребу свог језика и писма у приватној, јавној и службеној употреби;

4) на школовање на свом језику и писму у државним установама и да наставни програми обухватају и историју и културу припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница;

5) да у срединама са значајним учешћем у становништву органи локалне самоуправе, државни и судски органи воде поступак и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница;

6) да оснивају просвјетна, културна и вјерска удружења уз материјалну помоћ државе;

7) да сопствено име и презиме уписују и користе на свом језику и писму у службеним исправама;

8) да у срединама са значајним учешћем у становништву традиционални локални називи, имена улица и насеља, као и топографске ознаке буду исписани и на језику мањинских народа и других мањинских националних заједница;

9) на аутентичну заступљеност у Скупштини Црне Горе и скупштинама јединица локалне самоуправе у којима чине значајан дио становништва, сходно принципу афирмативне акције;

10) на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе;

11) на информисање на свом језику;

12) да успостављају и одржавају контакте са грађанима и удружењима ван Црне Горе са којима имају заједничко национално и етничко поријекло, културно- историјско насљеђе, као и вјерска убјеђења;

13) на оснивање савјета за заштиту и унапређење посебних права.

Можда Мандић зна за овај члан, али неће да буде мањина. Али то је већ његов психолошки проблем. Ако неће, онда може овако да „гусла“ до краја политичке каријере, заједно са свим Србима који се гаде од ријечи „мањина“.

Дакле, Срби у Црној Гори, по постојећем Уставу, могу да бирају, хоће ли да буду само грађани или, уз то, и припадници мањинског народа. Уколико хоће ово друго, сем бројних погодности из члана 79, гарантује им се и заштита од асимилације – чланом 80: „Држава је дужна да заштити припаднике мањинских народа и других мањинских националних заједница од свих облика насилне асимилације.“

Може, наравно, Мандић да тражи и промјену Устава, али за те ствари, као што рекох, потребно је, поред двије трећине у парламенту, и три петине на референдуму и то од укупног броја уписаних!

Ни попис становништва, колико год на њему скочи број Срба (а вјероватно хоће!) ништа неће промијенити по овом питању – Срби ће остати ни на небу ни на земљи, све док не прихвате мањински статус!

Мени, лично, није никакав проблем да будем припадник мањине, јер то српски народ у Црној Гори фактички и јесте,  јер тешко да ће нас и после следећег пописа бити више од 50 одсто (иако ни то не би промијенило ништа!), већ ме интересују конкретна права која из ње произилазе. Оним Србима која та фамозна ријеч „мањина“ – смета, преостаје да се боре за промјену Устава, за коју су шансе подједнаке снијегу сјутра у Подгорици.

ТРЕЋИ ПУТ

 Знам веома добро да већина Срба у Црној Гори не желе мањински статус, без обзира на бројне привилегије које би им донио, зато се мора тражити неки „трећи пут“ за очување идентитета српског народа у Црној Гори и права и слобода његових припадника.

Најважније је, наравно, остварити утицај у ресорима просвете и културе, јер је из уџбеника за основце и средњошколце протјерано све што је српско, фалсификована историја, јадно заступљена српска култура, па чак и сам Његош; док су културне институције претворене у сједишта антисрпске пропаганде.

Без обзира што скок броја Срба на наредном попису, ма колико велики био, не може формално промијенити статус српског народа у Црној Гори (јер, као што сам горе већ навео – ово је грађанска држава!), значиће много макар у психолошком смислу и означити да се полако враћамо националној свијести наших предака!

Какав год статус имали, Србима нико не брани да се организују и јавно боре за очување свог идентитета, промовисање својих културних и духовних вриједности. Али се бојим да је и ту проблем превага личних интереса над националним. Прије неколико мјесеци Влада Србије је српским организацијама у Црној Гори уплатила 1,4 милиона евра, а ми још увијек не знамо коме је отишао тај новац, нити видимо икакве резултате на овом плану. А са толиким парама се заиста могло пуно учинити на националнм плану.

Коначно, и данас, као кроз цијелу историју Црне Горе, за српско питање у Црној Гори најважнија је Српска православна црква, што смо видјели и у току ове године. Али, мора се појачати њена улога у областима просвете и културе. За вријеме митрополита Амфилохија, саграђен је или обновљен велики број храмова, људи су се вратили Цркви, прилично се одуховили, али им треба понудити и просветне и културне садржаје.

Зашто Митрополија црногорско-приморска не би у Подгорици, Беранама и Херцег Новом, на примјер, основала српске православне гимназије, каква постоји у Загребу! Ако постоји у Хрватској, зашто не би могла постојати у Црној Гори? Та загребачка Српска православна гимназија је постала толико популарна и квалитетна, да су се у њу почели уписивати и Хрвати (поред већине стандарних гимназијских предмета, изучава се српски језик, српска историја и православна вјеронаука).

На крају, ваља истаћи значај повратка Његошеве капеле на Ловћен. Ако би то успјели, не само да би испунили Његошев захтјев и скинули проклетство са себе, већ би се и симболички вратили сами себи – историјској Црној Гори, односно њеном српском (православном) бићу, а све то без рушења грађанског концепта државе и нарушавања права других народа.