У Пекићевој спомен-кући у Шавнику отворена је изложба Драгана Караџића. Изложбу је свечано отворила посланица ДПС-а Александра Вуковић Куч, истичући да је Караџићево стваралаштво „медитерански манифест, плаво испољавање свих боја црногорског идентитета, али и лична, суптилна медитација, слојевито и аскетско промишљање тишине.“
Не знам да ли би, да је жив, Борислав Пекић примио у кућу ове веље Црногорце, али знам да је био Србин свагда и свуда, и на Цетињу одаке су га 1941. отјерале црногорско-талијанске власти, и у комунистичком Београду, и у мондијалистичком Лондону.
Важно је читаоце упутити на цео тај цитат из Златног руна: ‘Ми, ти Срби, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината!’
Бориславова супруга, Љиљана Пешић, у интервјуу за „Експрес“ појаснила је како је њен супруг гледао на српску нацију:
“Mорам рећи да ме нервира то што сви народи могу бити националисти, само Срби не могу. Наравно да је Пекић знао све мане свог народа, боље него сви остали, али је био велики родољуб. Али, ми немамо другу нацију, ту смо се родили и морамо да делимо све са њом, ми немамо резервну нацију. И ми сви имамо многе заједничке особине. Он је највише критиковао сам себе, па није чудо што је критиковао и Србе.
Знамо ми добро какви смо, али ми је доста да будемо стално за све криви. Ти ‘милитантни’ Срби су били добри када су се херојски борили у Првом светском рату, лудачки храбри изгинули у незапамћеном броју.
Још једну ствар морам да кажем, а која се не зна. Ни Пекић, ни ја, ни наша ћерка, нисмо узели британско држављанство, иако смо могли. Пекић је сматрао да је рођен као Србин, да је српски књижевник и као такав и остаје до краја живота. Александра и ја смо се с тим солидарисале.”
„Немојте гледати на сат“, говорио је Пекић, сматрајући да смо нестрпљив народ. Желели бисмо да се све обави одмах. А промјене захтијевају вријеме. Имали смо вишевјековни историјски прекид под Турцима, па два страховита рата у 20 вијеку, те на крају 40 година под комунистима. Долази Пекићево вријеме, али полако, мало помало.
Треба времена да се у Пекићево дјело зарони и да се сагледа са свих страна. Као што треба времена и Црногорцима да се врате завјету предака. У томе им сигурно може помоћи Пекић, исто као и Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша, Његош, Лубарда, Божидар Вуковић Подгоричанин…
