Пише: Донко Ракочевић
Видим да и даље огроман број Срба, већина, пише латиницом. Не схватају значај ћирилице, а подучавају нас српству свакодневно. Ћерка једног мог пријатеља студира српски језик и књижевност, а пише латиницом. То вам је као да студирате Богословију, а да не вјерујете у Бога!
Ћирилица је много више од писма, она је живо свједочанство наше историје, културе и духовности. Као што сваки народ има своје симболе по којима се препознаје, тако је и ћирилица дубоко урезана у наше колективно биће, али и у наш генетски код. На њој су се вјековима обликовале мисли, молитве, књижевна дјела, црквени и државни закони. Њена употреба није само питање форме, већ и израз поштовања према наслеђу предака и према самом себи.
Ћирилица је, уз православље, главни темељ нашег националног идентитета, наше етике и естетике. На њој су исписана сва најзначајнија дјела у нашој историји, од Мирослављевог јеванђеља, преко бројних светоотачких књига, до Горског вијенца и других Његошевих спјевова.
Упркос различитим историјским изазовима, политичким утицајима и покушајима маргинализације, ћирилица је опстала као темељни знак српског трајања. Њено очување и неговање није питање носталгије, већ одговорности према својој култури и према својој националној заједници, па и према својој Цркви. У вријеме када се глобализација труди да све посебности сведе на заједнички именитељ, очување ћирилице представља и чин отпора и показатељ самосвијести.
Савремено српско друштво има дужност да ћирилици обезбиједи мјесто које јој природно припада – у школама, медијима, институцијама, на улицама и у свакодневној употреби. У Србији се, срећом, на том плану у последње вријеме пуно ради, док је у Црној Гори ово наше писмо и даље дискриминисано иако је по Уставу равноправно са латиницом.
Ћирилица није терет традиције, већ богатство које говори ко смо, одакле долазимо и куда идемо.
