Марко Миљанов Поповић био је светац, а црква која то буде прва схватила биће заиста Христова. Стога, да је и наша црква више Христова а мање институција – Марко Миљанов био би исправно виђен као хришћанин већи од многих монаха, аскета, и превасходно верских подвижника
Пише: Момчило Селић
У смрти, као у животу, Миљанов беше победио аждаје: ковчег с моштима носили су му широм Црне Горе, поред изричите забране Краља Николе да му се одаје јавна почаст.
Кажем “ковчег с моштима”, јер је Марко Миљанов Поповић био светац, а црква која то буде прва схватила биће заиста Христова, за разлику од свих дотадањих, које Исуса јесу љубиле, али слабо разумеле. Јер Христос, као Миљанов, беше борац, ратник, мада његов мач беху реч и дело, а Марков истински јатаган.
Марко Миљанов, наиме, није био никакав Бог, већ Човек: страстан, кратковек, унапред осуђен Падом у коме није саучествовао. Против Турака, потурица и Арбанаса није се могао борити искључиво собом: повремено, морао је то допуњавати ратним подвигом, јер му беше стало да му народ поживи у времену и простору, колико и на небу.
Није се Миљанов, Христов војник, одрицао ичега из Косовске баштине. Напротив: нико се пре њега па до данашњих дана није више заложио за Крст Часни и Слободу Златну. У бици на Фундини, на пример, покрећући своје Куче да се у лесама зајурени обрушавају на Турке, чинио је само што и његови преци – те потомци на Скадру, Мојковцу, или Србијанци на Церу, Колубари, или Кајмакчалану, или Босанци на Бихаћу 1994. године. Када је видио силну турску војску како се примиче, клекао је на земљи, погледао према небу и завапио: „Боже, помогни ми данас, и не мораш никад више!“
Стога, да је и наша црква више Христова а мање институција – то јест, да се више усредсређује на суштост човекову а мање на смерност – Марко Миљанов био би исправно виђен као хришћанин већи од многих монаха, аскета, и превасходно верских подвижника. Јер, Миљанов беше прихватио да живи јуначки, не одричући се људског усуда зарад Неба. Награда, њему, лежала је у достизању Исусове људскости, а не Његовог божанства.
Миљанов није тежио ни за апсолутним Знањем ни натприродним Просветљењем, нити за превазилажењем плоти, времена, а понајмање места. Све то је као Србин прихватио, понео, и достојно му се одужио: муж супрузи, отац сину и ћерци, свој својти, друг друговима, главар племену, војвода народу, писац и паметар будућим нараштајима, узор људима, чојству је одао пошту примером и речима, достижући величину многим савременим Србима, изгледа, несагледну.
Јер, што је битно и живо у Марка Миљанова није историографско, ни етнографско, већ ванвремено: када су Турци ударили санкције Кучима у 18. веку, Кучи су се повукли у себе, и издурали. Када се то поново десило у 19. веку, против душмана су се борили без обзира не жртве. Ниједна жртва, знали су, није узалудна док има соја, сопства, и слободе – макар та слобода била и изгон у Ровца. Као што пољска химна каже: док је нас, биће и Отаџбине.
Но тај завет ова времена као да су заборавила: и опстанак је сведен на преживљавање индивидуе, чак по цену личности. О опстанку рода, соја, или слободе, већ мало ко и размишља. Марко Миљанов Поповић би се томе врло зачудио, али не више од својих сусељана и племеника, такође свесних да се губљењем себе губи и део Бога (или Васионе, по безверницима). Наиме, како нас подсећа и келтска легенда, сваким неделом се убија по делић Света, док смрт појединца није до свачија судбина. Смрт нације, међутим – као и лепоте, истине, или правде – космички је злочин, јер разара оквир смисленог, људског живљења.
Философ Марко Миљанов знао је, осмехнут, да је морална наука једина од значаја, а што се других умећа тиче, Кучи су се већ сналазили, правећи барут од сушеног измета слепих мишева, јатагане од прекованих коса, једући у глади што се данас, уз велико истраживање, учи на америчким академијама за преживљавање.
Онима који историји одричу референтност, посматрајући је као низ упокојених појава, Марков пример није до анегдоталан. По њима, ако су Кучи могли трпети нешто у 18. веку не значи да то можемо и ми, у 21. веку. Но то је памет лажног Прогреса, а њене поклонике ваља питати јесу ли Кучи умирали друкчије од нас, и волели своје породице, пријатеље и својту мање него ми, или ходали на три ноге, за разлику од нас, Модерних?
У људи, наиме, није се ништа променило од Гилгамеша, нити се Одисеј носио са било чим што не мучи и нас, данас. Да ли је нуклеарно уништење ишта страшније од помпејског, и по чему је америчка војна техника смртоноснија од аланске оклопне коњице, татарских коњичких стрелаца, јаничара, швајцарских копљаника, или било које премоћне војне силе, икад?
Дело, и пример, Марка Миљанова, Поповића и Дрекаловића, бесмртни су. Они су заправо једино мерило ваљамо ли ми данас. Немојмо се заваравати да су наши преци, у свом сиромаштву, имали мање да изгубе од нас, уљуљканих у лагоди и берићету. Истина је да нико свој иметак са овог света није понео, али су они могли изгубити и што су им многи потомци заборавили да постоји – свој углед.
Част и име се наиме могу понети на онај свет; живот, одживљен људски, једино је што носимо са собом, што јесмо – и у тој безмерној, несагледној Вечности где ни време није до простор, као што је и време атомских честица код нас, на овоме шару. Бог грли јунаке, а Његов Противник све који угађају својој и туђој беди и слабостима.
Марко Миљанов нас зато стално подсећа и шта је култура и шта човек, и нема тог софизма, тих интелектуалних, правних, или политичких марифетлука одрживих наспрам њега – скромног, ведрог, истинољубивог, правичног, и мушки лепог.
