Разговарао: Звонко Ракочевић
Проф. др Милоје Ракочевић, по образовању хемичар и генетичар, а по духу мислилац и његошолог, читав свој рад је посветио трагању за универзалним кодом – математичком хармонијом која прожима све, од структуре ДНК до ремек-дјела генијалних умјетника. Аутор је бројних студија о генетичком коду и златном пресјеку, а посебно се издваја његово капитално дјело „Његошев исконски логос“ (издавач: NNK International, Београд), у којем повезује поезију Петра II Петровића Његоша са законима природе.
Шта Вас толико снажно везује за Црну Гору, иако у њој нисте рођени, нити сте у њој живјели?
-Веза са Црном Гором није само географска, него генетичка. Моји преци су из Доње Мораче, из села Прекобрђе, а након споразума кнеза Милана и књаза Николе населили су подручје Горње Јабланице – ђе сам рођен.
Као младић сам у музеју у Лесковцу читао зборник „Мала Црна Гора“ и схватио да смо ми заправо наставили живот својих предака, само у другој долини. Донијели смо са собом из Црне Горе: и говор, и обичаје, и пјесме, и игре, и гусле; плус жал за „старином милом“, која нас је увијек звала, и која нас и данас зове.
Откад знам за себе, чезнуо сам да одем на старину, у село Прекобрђе, и то ми се остварило тек недавно, у 88-ој години живота, када су добри људи из Колашина, у чин промоције новог издања моје књиге о Његошевом дјелу, укључили и посјету Прекобрђу.
Како тумачите то што сте под старост почели да говорите ијекавски, иако сте цијели живот причали екавицом?
-Наука то објашњава епигенетиком. Гени наших предака носе ознаке – молекуларне трагове њиховог искуства. Те ознаке могу бити неактивне годинама, деценијама, чак генерацијама. Али могу се активирати под одређеним условима: стресом, емоционалним шоком, или – што је мој случај – дубоким урањањем у културу предака.
Његошево дјело ме је вратило мојим прецима. Кроз Његоша сам чуо глас свог прађеда. И мој језик се промијенио, јер је то био језик мог кода. Његош вели: „Све се врати, кад се оканемо свега“ – и то је истина. Када сам престао да будем оно што ми је средина наметнула, постао сам оно што јесам.
У својој књизи „Његошев исконски логос“, кажете да Његош све односе унутар структура свог поетског триптиха усаглашава са Фибоначијевим низом и златним пресјеком. Шта је суштина тог Фибоначијевог низа и како он изгледа?
-Леонардо Фибоначи открио је 1202. године занимљив низ бројева који је касније по њему назван: 0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21,34… Суштина овог низа исказује се у данашњој математици тако што се увиђа да је сваки број у овом низу једнак збиру претходна два.
Упркос томе што биолози знају да су изданци биљака распоређени строго по редоследу чланова Фибоначијевог низа, да је то однос коме теже и односи дјелова у оквиру цјелине свих живих организама, западна наука то узима само као куриозитет и не види посебан значај и смисао у томе. С друге стране, имамо једног поету, филозофа и мислиоца (Његоша) који се у свом програму истраживања опредјељује за трагање за општим сагласјем и, налазећи га, исказује његову суштину тиме што све односе између структура свог поетског триптиха – усаглашава управо са Фибоначијевим низом и златним пресјеком.
Строгу позиционост, тј, редослед кодова у систему генетског кода, пресликао је у редослед појављивања личности у „Горском вијенцу“ и „Шћепану малом“, у редослед кола, чак и у редослед страница рукописа, редослед стихова; чак и у редослед ликова на листи пописа „Лица“ која ће се појавити у драмском дјелу.
Књига „Његошев исконски логос“ доказује да је ријеч о строгој и прецизној логици, да не само да је Његош био ње свјестан, него је морао да уложи много труда да је најприје открије, а затим још више труда да је угради у своје „архитектонско“ дјело.
-Тако је. Као што шаховска табла има 64 поља, јер не постоји ниједан други број који боље држи све раскрснице, као што су гени свега живог састављени од само четири молекула, тако није случајно ни то што, на примјер, „Луча микрокозма“ има шест поглавља, што „Горски вијенац“ има осам кола, или што тужбалица сестре Батрићеве има 51 стих. Та Његошева „математизација“ није сама себи циљ, исто као што није несвјесна, већ је резултат упорног и досљедног истраживачког поступка којим се открива „согласје опште“ унутар укупног Универзума. То је модел којим се достиже највећа оптималност у организацији природе, простора и догађаја, па и ријечи.
Структуру Универзума, сем код Његоша, пронашао сам и у Библији, као и код класика књижевности попут Хомера, Дантеа, Шекспира, Гетеа, Пушкина, Толстоја; а она несумњиво постоји и у дјелима генијалних композитора, сликара и других великих умјетника, али и у Теслином дјелу
Нијесте нам још објаснили шта је то златни пресјек? Да ли је то „божанствени број“ (1,618033) који спомиње писац Ден Браун у „Да Винчијевом коду“, који добијамо када подијелимо човјекову висину са његовом висином до пупка?
-То је принцип остваривања најбоље могуће пропорције. Његову приближну вриједност добијамо не само када подјелимо човјекову висину са његовом висином до пупка, већ и када висину до пупка подијелимо са дужином оног дијела изнад пупка. У златном пресјеку изграђена је Кеопсова пирамида, атинске палате и многе друге грађевине Старог свијета. Али, на специфичан начин, у златном пресјеку саграђени су и сви живи створови за које знамо. Тако, распоред изданака код биљака слиједи логику садржану у Фибоначијевом низу бројева, а сам низ садржи у себи логику златног пресјека, јер када подијелите било која два сусједна члана низа (изузев неколико првих чланова), добијате број о коме ме питате.
Да ли је истина да је Његош био опсједнут мјерењем – да је, како кажете, „свуда носио метар“?
-Јесте, тачно је. У Његошевој „Биљежници“, која се чува на Цетињу, записане су мјере свега што је видио – висина и ширина споменика, зграда, слапова, па чак и појединих детаља из природе. То показује да Његош није био само пјесник и владика, него и истраживач структуре свијета.
Он је свијет доживљавао кроз број, однос и хармонију. Зато кажем да је „Његош свуда носио метар“ – не као зидар, него као мислилац који је мјерио стварност да би разумио њен поредак. За њега је мјера била и морална и космичка категорија. У „Лучи микрокозми“ он каже да се „мјером држи свијет и небо“ – то је суштина његовог поимања реда и равнотеже у свему.
Како је Његош, као самоук, успио да дође до свих тих сазнања?
-Да је Његош учио математику из школских књига он не би имао никаквих шанси да разумије ни космос ни микрокосмос. Његош је, дакле, успио управо зато што је био самоук. Школа западног типа у потпуности онеспособљава потенцијалног генијалца.
Његош се није образовао само по једној линији, већ је знања истовремено црпио из филозофије, науке, религије и поезије, и на крају их спојио у једно, па му онда није било тешко да створи генијално дјело.
Вјеровали или не, имао је и микроскоп, помоћу којег је само могао да потврди стечено знање и сазнање да од једне ћелије настају двије, а никада три, да је свијет бинаран и да је све одређено савршеним бројевима.
Може ли човјек побјећи од својих гена, од онога што је наслиједио?
-Може, али не потпуно. Гени нису затвор – они су скуп могућности. Ви имате слободу избора окружења, а окружење мијења експресију гена. Ако имате гене за агресију, али одрастете у мирној породици – можда ти гени никада неће доминирати.
Али, не можете потпуно побјећи. Ако имате кратке теломере (врхове хромозома), тешко да ћете живјети 120 година, ма колико здраво живјели. Генетика поставља границе, али ви бирате гдје ћете се кретати унутар тих граница.
Професоре Ракочевићу, поставља се питање, ако у 21. вијеку наука превазиђе погрешне концепте, да ли ће моћи да докаже постојање Бога?
-По мени, не! Једноставно због тога што логика првих могућих (најједноставнијих, а тиме и најбољих, оптималних) случајева неминовно доводи до два потпуно супротна, међусобно искључива закључка. Но, прихватајући Бога, кореспондентно са могућим (могуће неминовним!) религиозним у своме бићу, човјек постаје Човјек реда и сагласја, умјесто несагласја и хаоса, укључује се у цивилизацијски ход народа коме припада, и понаша се, како у стваралаштву, тако и у животу, управо на начин како то тражи Његош: „И ја, као твар умна Створитеља, треба согласију општем да подражавам!“
Да ли човјек у старости, када се тијело смири а дух сабере, заправо постаје ближи свом изворишту – оном божанском коду из ког је потекао?
-Да, и то је најљепши дар старости. Млади човјек трчи, стари човјек хода – и види више. Када се тијело успори, ум се фокусира. Сва бука живота – амбиције, страсти, материјална тежња – то све полако блиједи. Остаје само суштина.
У старости се враћате ономе што сте заиста одувијек били, прије него што вас је живот обликовао. Враћате се свом оригиналном коду, оном који сте добили при зачећу. Његош то савршено описује: „Али у сан, да се боље пробуди.“ Старост је буђење. Напокон разумијете зашто сте били ту.
