Пише: Донко Ракочевић
Веровали или не, нисам гледао утакмицу Србија – Енглеска, иако сам вероватно светски рекордер по броју одгледаних фудбалских утакмица, а за свога живота нисам пропустио ниједан наступ Србије, не само у фудбалу.
Али, када сам пре почетка синошње утакмице чуо готово цео стадион како скандира „Пумпај, пумпај“ и „Ко не скаче тај је ћаци“, одлучио сам да се пребацим на друге утакмице. Толико су ми те пароле одвратне и негативне, да ме мука хвата од њих.
Они који ме дуже знају, па и са Фејзбука, знају да сам критиковао Вучића од како је формирао СНС, али од сваког зла постоји веће зло, а то су, макар за мене, ови „блокадери“ са све другосрбијанцима, ЛГБТ популацијом, и свим оним антисрбима из региона и ЕУ који их подржавају, на челу са Пицулом, Северином и Иваном Вуковићем.
Исто тако, никад ми се као селектори нису свиђали Пешић и Стојковић, чак и када су доносили побједе. И треба коначно да оду, заједно са Вучићем.
Али, тиме неће бити решен наш проблем, ни политички ни спортски. А наш проблем су наше подјеле, наше међусобне мржње и сујете. Као нација распали смо се као никад. Чак више не постоји јединство и саборност око Цркве која нас је одржала и окупљала када ни државе није било.
За разлику од нас, припадници нација око нас дишу као један – Хрвати, Албанци, Бошњаци… И онда није чудо што је тзв. Косово побиједило Шведску 2:0, што је Албанија савладала Латвију, а Хрватска декласирала Црну Гору.
Чим политика уђе у спорт, као што се десило у Србији и Црној Гори одавно, ту је ђаво раширио крила. Ту више нема здраве атмосфере, праве љубави и Духа Божјег.
Исто се десило и са кошаркашком репрезентацијом. Поједини играчи су наклоњени „ћацијима“ други опет „блокадерима“ , навијачи на лицу мјесту такође, полиција у Риги је морала да их раздваја више пута.
Једноставно, негативна енергија која се нагомилала у народу, рефлектовала се и на спорт. Истина, у фудбалу су Енглези објективно јачи од Србије, у кошарци и женској одбојци би вероватно више постигли да се нису повредили Богдановић и Бошковићка, али ако нијесте слијепи видјели сте да нема више оне позитивне (си)енергије у нашим екипама, да нема нужно потребне еуфорије у игри, чак ни осмеха на лицима играча, сви су покуњени као да их је неко тукао три дана.
По фацама им можеш закључити да не постоји то нешто више што је потребно за велики спортски успех. Најбоље ћете то скапирати ако упоредите два најбоља играча на ЕП у кошарци – Јокића и Дончића. Јокић одрађује посао, труди се максимално, али од првог меча се видјело да је нервозан, недовољно присутан, да једва чека да се све заврши и да се врати коњима. С друге стране, Дончић сија од среће и задовољства што игра за Словенију, иако је Србин у срцу и души, лети по терену, грли и љуби сваког Србина кога сретне.
Зато је Словенија прошла, а Србија испала! Зато вечерас први пут у животу навијам за Словенију. Због Дончића!
