бисери мудрости

Шта је то – његошевска Црна Гора?

3819

Династија Петровић Његош чувала је Косовски завјет, као један од темељних стубова своје националне заједнице. Зато се данашња Црна Гора, повратком Његошу и светом цару Лазару, враћа у српску историју, оживљава своју историјску свијест и везаност за Царство Небеско

Подручје Црне Горе и Брда, из времена првих Петровића Његоша, представља млетачку војну крајину, чак са гувернадуром (Радоњићи), с једне стране, и епархију (владичанство) Пећке патријаршије, с друге стране.

О статусу млетачке војне крајине говори доста стихова у „Горском вијенцу“; најзад, војвода Драшко је ишао у Млетке да би отуд донио плате и остало што спада  главарима војне крајине млетачке; о савезу с Млецима у Кандијском и Морејском рату говори доста стихова; говори их коло у „Горском вијенцу“. а о сукобу крајишке установе гувернадура с владиком и епархијом, говоре документи и писма из Његошевог времена.

Без тог статуса млетачке војне крајине не би се, међутим, Цетињска митрополија могла ни одржати: не само после укидања Пећке патријаршије, него ни прије!

Све до Његоша, црногорске владике се хиротонишу најприје у Пећи, а послије Велике Сеобе, одлазе владика Данило, Сава и Петар Први на хиротонисање у Сремске Карловце гдје је измјештена Пећка патријаршија.

Тек када је Млетачка република ослабила и кад је заштиту хришћана на Балкану преузела Русија, црногорско-брдски владика се хиротонише у Русији.

Ако се, дакле, историја Срба размотри као историја коју чувају такве установе као двије крајине и Пећка патријаршија, посебно њен остатак у Цетињској митрополији после укидања Пећке патријаршије 1766. године, онда та историја добија много одређеније црте, као што се успоставља и много јаснији однос између књижевних дјела и конкретне историјске ситуације, рецимо у дјелима Јована Стерије Поповића, Његошевог савременика, до Црњанског, са једне стране, и Његоша, Кочића, Матавуља, Љубише па и Андрића, с друге.

Епска свијест Војне Крајије и завјетна свијест Пећке патријаршије: само су војнички подвизи крајишких јединица, извидница и појединаца и војничко оцењивање историје – могли бити  подстицај епском осјећању свијета, хајдуцима, ускоцима, гусларима.

У „Горском вијенцу“ се у турским сватима надмећу свати Срби (Црногорци) са сватима Турцима, те једни хвале српске, а други турске јунаке, а то надметање нема национални, него племенски карактер: у епској пјесми нема националне свијести, нити војна крајина као установа, подржавајући и користећи племенско уређење и главе, подржава националну свијест. Као крајишници, Срби своје подвиге зато уграђују у туђу историју, како то пише Његош у још у „Гласу Каменштака“.

Национална свијест се јавља тек са трагедијском свијешћу и литургијским учешћем. То се збива у сфери Пећке патријаршије: она чува завјетну свијест као свијест монаха, по манастирима. И Његош је ту свијест понио из манастира, као монашку: „Луча Микрокозма“ је дјело монашке, свештене, литургијске поезије.

Колики је значај патријаршије – па, наравно, и њене независности од јаке свјетовне установе (не само турске, него и крајишке, крајинске) – то је Његош показао у драми „Шћепан Мали“: тај бјелосвјетски пустолов и варалица је користећи епско схватање племенских главара Црне Горе и Брда, угрозио историју и завјет Срба чим је укинута Пећка патриајршија (1766), он се у Црној Гори, на Цетињу, и појавио одмах следеће године (1767), а његов први корак је био удар на Цетињски манастир и на владику: то је био „преврат“ (револуција) како каже сам владика Сава: „Ово није ништа до несреће / И грехови неки сустигнули / Те је преврат доша и овоме / Ка све српско што се превратило!“ Преврат стању харминије између  епархије у Патријаршији, и Крајине.

Косовски завјет је настао преношењем монашког завјета (Пећке патријаршије, светосавског пријестола) у Крајину, међу племенске главаре војне крајине, у народ, међу гусларе, по манастирским славама. Косовски завјет је тако настао хармонијом (сагласношћу) Пећке патријаршије и војних крајина и сачуван је управо тамо (и само тамо) гдје је било те сагласности,  хармоније, „симфоније“!

Без те сагласности, монашки завјет би остао у сфери Православља које (као код Грка и Бугара) ни би прерасло у косовски завјет и историјску свијест, а војна крајина и епско схватање би остали племенски, у спољашњем, крсташко-хришћанском схватању вјере коју би Римокатоличка црква лако превела на Унију и тиме, увела крајишнике и обје крајине – у туђу историју.

Уосталом, од тога су у роману Црњанског „Сеобе“ и бјежали Исаковичи ( и други јунаци тода романа и тога доба) у „православну“ (заправо, етатистичку) Русију, гдје су нестали исто онако како би, лишени хармоније с Пећком патријаршијом, нестали и на овоме тлу, као унијати, у другој, римокатоличкој нацији.

Монарси су српски градили нацију као Небеско царство: монашењем, задужбинама, као Немања. Градили су српску заједницу као литургијску заједницу којој је глава Христос, заједницу која се гради, чува и обнавља када се монарх до краја поистовјећује са Христом, причести Христом…

Последњи византијски цар, Константин XI, пао је на зидинама Цариграда, са жезлом у једној и мачем у другој руци, па и херојски и чак мученички, као кнез Лазар на Косову. Али се Грци у својој каснијој историји не поиствојећују с бранитељима Цариграда и царем Константином XI, и зато немају „Цариградски завјет“ као што Срби имају Косовски! И зато православље у Грка није историјска свијест. А рекли смо већ да само у завјету  (у преображају националне заједнице у Небеско царство, и у поистовјећивању монарха с Христом) православље може да буде историјска свијест.

То је пропустио краљ Петар Карађорђевић, чиме је та династија коначно изашла из српске историје; неповратно! Управо зато и могу да нам ту династију поново нуде само они којима није стало до Косова и Косовског завјета!

С друге стране, династија Петровић Његош чувала је Косовски завјет, као главни темељ своје националне заједнице. Зато се данашња Црна Гора, повратком Његошу и светом цару Лазару, враћа у српску историју, оживљава своју историјску свијест и везаност за Царство Небеско.

(Жарко Видовић, Његош и Косовски завјет у новом вијеку, „Филип Вишњић“, Београд, 1989)