Скидање прашине

БАОШИЋИ: Вјечита љубав Пјера Лотија и Пасквaле Ивановић

11887

Пише: Јован ђорђевић

Почетком октобра 1880. године, у Боку је упловила јака међународна хришћанска флота под командом енглеског адмирала Гледсона, с намјером да изврши притисак на Турску, како би се окончао њен рат са Црном Гором којој је требало да уступи Улцињ.

На француском броду „Темере“, члан посаде је био тада 30-годишњи Вианд. Није још био познат као књижевник. Писао је и дневник, који ће му касније постати неисцрпни извор идеја и тема за књижевно стваракаштво. Тада није био ни Пјер Лоти него официр ратне морнарице са презименом Вианд и троструким крштеним именом Luis Marie Julien.

Своју сентименталну везу са једном лијепом дјевојком у Баошићу описао је у приповијеци „Пасквала Ивановић“- Дјевојка је са том љубави живјела до смрти, не одговарајући на било чије удварање. Остала је идила да вјечно живи у Виандовој причи.

Вианд је тај доживљај често препричавао својим друговима, док је пловио морима. „Ја од ње нисам ништа тражио, желио сам само да је гледам, као риједак шумски цвијет.“

По тој реченици су другови Вианда назвали Ле Лоти, јер се тако зове риједак шумски цвијет  индијске биљке која расте у пустињама.

Тако му је остао надимак Ле Лоти, који је касније узео као псеудоним и по коме је постао познат широм свијета, као један од 40 бесмртних Француске академије наука и умјетности.

Мермерна плоча постављена 1934. године у Баошићима и даље чува успомену на Лотијеву љубав према Пасквали Ивановић, чије је право име било Матеа Јановић…