Чувар светосавља у Горњем Полимљу

СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ: Пет пута га спаљивали Турци и комунисти!

4247

Пише: др Марко Кнежевић

Једини сачувани православни храм из средњег вијека у Плавској жупи – манастир Свете Тројице у Брезојевицама  – вјековима је дијелио тешку судбину српског народа у овом крају. У својој историји овај феникс православља више пута је паљен, рушен и дизан из пепела. Од свих српских светиња на светим водама Лима, овај храм је имао најсуровију судбину.

Турци су га запалили и срушили 1809. године, а обновљен је 1810. године; затим је запаљен у вријеме устанка у Васојевићима 1862. године (обновљен 1864). Пожар је јако оштетио животопис. У току Балканског рата, 1912. године, уочи уласка црногорске војске у Плав, Турци су храм опет запалили. Обновљен је после Првог свјетског рата добровољним радом и прилозима мјештана.

Запаљен је у 13-јулском устанку 1941. године од стране муслимана и слугу окупатора из Плава. Након тог пожара, зидови храма су седам година били непокривени, па је по завршетку рата имрповизован дашчани кров, али је и он запаљен 1946. године, тада, на жалост, од поједних мјештана, по налогу локалних комунистичких функционера, заслијепљених својом идеологијом. Од животописа су остали незнатни, блиједи фрагменти, што је касније омогућило његову дјелимичну рестаурацију.

Док је у турско доба цвилио као „љута гуја међу огњевима“ и представљао „једну сламку међу вихорове“, дотле је тешку судбину храм доживио након ослобођења 1945. године. Тек је 1968. године здање покривено и обновљено уз помоћ Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Потпунија рестаурација и конзервација манастира извршена је 1987. године.

У оскудним историјским изворима наводи се да је манастир Свете Тројице подигнут, или обновљен на рушевинама старог манастира, 1567. године, а по предању потиче из 13. вијека. Неимар овог храма био је јеромонах Нестор Дечанац, уз помоћ два кнеза из светородне лозе Немањића – Вукмира Стевановог и Живка Бјелаковог. Да је Нестор руководио радовима на обнови или изградњи храма, свједоче натписи изнад улазних врата и у олтарском простору.

У том периоду жупа Плав  била је под Турцима и припадала је Призренском санџакату. Нестор је у брезојевички храм довео свештенство из манастира Високи Дечани. За његово вријеме, црква је декорисана фрескама, а затим су донесене престоне иконе и иконе на темплу из манастира Хиландар.

Успење Богородичино (1567), детаљ, црква св. Тројице у Брезојевицама

Нестор је десет година био архимандрит Високих Дечана и за то вријеме рад манастира Свете Тројице био је на завидној висини. Имао је плодну сарадњу са манастиром Ђурђеви ступови и свим храмовима у нахији. У том периоду на подручју жупе Плав налазили су се храмови: црква Светог Петра код данашње Рибарске станице у Брезојевицама на самој обали Плавској језера, потом у Крушеву, Гусињу, Јасеници, Јањиној главици, Метеризу, Мартиновићима, Горњој Ржаници, Мурину и Зорићу, како у својој књизи „Стара Србија“ биљежи чувени руски путописац Иван Јастребов (1839-1894) који је био руски конзул у Призрену, Скадру, Јањини и Солуну.

Посебно мјесто у аналима овог храма припада плејади свештеника, међу којима се истичу, из братства Поповића – попови Илија, Митар, Шћепан и Милован, а од осталих – Максим Алексић и попови из братства Раденовића, Радевића и Новићевића.

Поп Илија (Поповић) причестио је 1809. године Карађорђеве устанике који су се били ушанчили на Ситној луци и Превији. Он је примио Карађорђев крсташ барјак и поставио га на један храст код зидина Петрове цркве, на обали Плавског језера. Тај је барјак чувао Радуле Раденовић све док га Турци, после повлачења Карађорђевих устаника, нијесу убили.

Убрзо је поп Илија протјеран, а на његово мјесто долази Максим Алексић из Шекулара, али и њега су плавски бегови протјерали.

Поп Митар Поповић, такође из Шекулара, један је од најзначајнијих свештеника који су радили у брезојевичком манастиру. Школован је у Пећкој патријаршији, веома искусан, храбар и предузимљив, ступио је у везу са игуманом Мојсијем Зечевићем, преко њега са Његошем, касније са Миљаном Вуковим и радио на отварању школе у Велици. Није прекидао сарадњу са Пећком патријаршијом и Високим Дечанима, а успоставио је везу и са француским и руским конзулом у Скадру. Због своје дјелатности, поп Митар је засметао плавско-гусињским агама и беговима, због чега је Али-бег Гусињац организовао његово свирепо убиство на Мокрој планини, гдје је његов леш бачен у јаму, а касније и пронађен (о чему детаљно пише историчар М. Дашић у књизи Шекулар и Шекуларци од помена до 1941).

Хиландарски метоси у Плаву (1198-1355) били су село Досуђе код Гусиња са засеоцима (додијелио га Хиландару краљ Урош Први), Светогорска планина у Врмоши, Бјелаја на Богићевици и Сечена стена (данас врх Хоролац, висок 2199). Као посједи манастира Градац у хрисовуљама се помињу Ридско језеро, са планинама Велики Рид и Мали Рид, и катуни на Бивољаку, огранку Богићевице.

Дечански метоси у Плавској жупи, по Дечанској хрисовуљи, такође су били бројни и пространи. Обухватали су села: Челиград (данашњи Плав), Брезојевице, Прњавор, Јаре, Коморача, Велика, Трепча (данашње Мартиновиће), Грнчарево (Грнчар) и Врмоша (данас у Албанији). Дечанске планиве биле су Хотина гора, Штирнице, Добра водица, Седми бори, Беле водица, Кошутица, Чри камен (Црни врх 1925 м) и Хрид.

Од бројних средњовјековних храмова и црквишта на простору Плавске жупе, после Другог светског рата остале су само три богомоље: манастир Свете Тројице у Брезојевицама, црква Свете Тројице у Грачаници (Зорићи) и црква Светог Георгија у Гусињу.

Од ослобођења па до деведестих година прошлог вијека, под утицајем бољшевизма, у овом крају је завладао мрак што се тиче православља. Но, у последње двије и по деценије, народ се у великој већини вратио Богу, вјери и Цркви, па је светосавски дух у Плавској жупи поново оживио, а круна тог повратка светосављу је изградња Светосавског духовног центра у Брезојевицама. Изграђене су и цркве у Велици (св. Кирика и Јулите), Мурину (св. Петке), Војном селу (св. Николе), на Приједолској ћафи (св. апостола Петра и Павла), а обновљена је црква св. Георгија у Гусињу, док се тренутно ради на обнови цркве у Мартиновићима.

Као саставни дио српске државе, жупа Плав први пут се помиње 1276. године, када је тим крајевима владала (од 1273 до 1309) краљица Јелена Анжујска. После ње, Жупом су управљали Стефан Дечански, син краља Милутина, и његов син цар Душан. Смрћу цара Душана, Жупа је припала Војину Војиновићу, затим Николи Алтомановићу, па Балшићима, и на крају, све до почетка 15. вијека, према историјским изворима, била је у посједу турских вазала Вука Бранковића и Стефана Лазаревића.

(из књиге „Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија“)

На дан освештавања цркве у Мартиновићима код Гусиња, 3. октобра 1938. године (Албанци су 1941. запалили ову цркву, а њена обнова кренула је овог прољећа)