скидање прашине

ОВО НИЈЕСТЕ УЧИЛИ У ШКОЛИ: Црна Гора је настала као турски санџак!

2846

Не само да је три и по вијека била под Турцима, него је Црна Гора првобитно била турски санџак. Организација власти у Црној Гори за вријеме турске окупације била је у складу са законима шеријатског и обичајног права, које је важило и на Султановом дивану. Црногорци су имали статус фулурџија

 Пише: Љубиша Морачанин

Црна Гора се први пут у државотворном смислу појављује као османлијски санџак (почетком 16. вијека), са Скендер-бегом на власти, сином Ивана Црнојевића. Сва права која су уживали становници Црне Горе била су утврђена прописима Османлијског царства, а цјелокупни државни апарат, управа, од Султана, беглербегова, санџак-бегова, кадија и локална власт, коју су чинили изабрани представници локалног становнитва, функционисао је ефикасно.

Зета је од Османлија покорена 1496. године, чиме је нестала држава Црнојевића, посљедња хришћанска држава на Балкану и припојена Скадарском санџакату 1499. године, када је и формално изгубила статус посебне области. Да би 1513. године турска порта издала наредбу о фомирању посебног Црногорског санџака.

Турци су у старту, у складу са тадашњим законима, успоставили тимарски систем, при чему је становништво плаћало разне порезе, а један мали дио становништва задржао статус слободних сточара – филурџија. Због немогућности плаћања пореза (једноставно нијесу имали чиме да плате), Црногорцима је 1513. године укинут тимарски систем и читаво становништво проглашено филурџијама, чиме је Црна Гора постала царски хас.

Организација власти у Црној Гори за вријеме турске окупације, па све до ослобођења, била је у складу са законима шеријатског и обичајног права, које је важило и на Султановом дивану. Она је постојала у читавом трајању централистичког уређења, да би у касним фазама постојања била децентрализована, гдје су поједине компентенције имали беглер бегови и санџак-бегови, у области управе, које су им делегиране од Султана, као и кадије, које су вршиле судску функцију и које су биле независне од било којег органа.

Скендер-бег (Станиша) Црнојевић

Након смрти Скендрер-бега 1530. године, укинут је Црногорски санџак и припојен Скадарском санџаку. Црногорци добивају од султана и послије нестанка црногорског санџака низ повластица, чиме стичу посебан статус – аутономију, а једина им је обавеза била да чувају границу према Млетачкој републици.

Црногорци су имали и судску аутономију у споровима који су се односили на њихове унутрашње односе. Истовјетан статус под османском влашћу су имали и становници осталих црногорских области, који су прије 1496. године припојени Османској империји – Горње Полимље 1455, које је било у саставу Призренског, Пећког и Скадарског снџаката, дјелови Оногошта 1465. године, Горње и Доње Мораче, 1469. године, Дурмиторског и Пивског краја, Потарја, који су ушли у састав Херцеговачког санџака.

Црна Гора је, дакле, постала саставни дио Османске државе 1496. године. Од 1499, Црна Гора је припојена Скадарском санџакату, али је Црном Гором управљао субаша или „војвода Црне Горе“. То је била дужност турског управника, повјерена муслиманима, са сједиштем у Жабљаку Црнојевића и помиње се Синан као „војвода Црне Горе“, а 1500. године се спомиње „Ел-Бали војвода, субаша Црне Горе и читаве територије господина Ђурђа Црнојевића“, а 1503. и 1504. се помиње војвода црногорски Хасан који даје Александру Франку пропусницу за читаву Турску, коју доноси Санудо у преводу са турског, издату 1511. Године.

Црна Гора је била царски хас и у 18. вијеку је била подијељена на пет нахија, а нахије на кнежевине. На челу нахије стајао је мутеселим, а на челу кнежине кнез. Мутеселим и кнезови су представљали турску власт. Кнезови су били Црногорци, а не Турци. Вршили су разрез и сакупљали порез, што га је утврђивала централна власт, за султана, беглербегове и санџак бегове.

Подгорички кадија је био надлежан да суди на територију Црне Горе за кривична дјела. Прописи о казнама су били исти као и у другим дјеловима Османског царства. Одредбе друге канун-наме у дефтеру из 1523. године, које су пренијете дословно из канун-нама „старог дефтера“, односно првог дефтера који се односи на Црну Гору, нешто су модификоване одредбе општих канун-нама.

Дефтери за црногорски санџак из 1521. и 1523. године, представљају прве документе османске власти у Црној Гори након освајања. Први дефтер има четрдесет листова. На првој страни стоји султанова турга, затим да су подаци сакупљени „са знањем“ санџак-бега Скендера по хиџри (1520/1521), и на крају да је написан седмог џунуза II 927. (15. маја 1521). Дефтер садржи попис нахија, села и махала, односно племена и братстава, са кућама и баштама чији су посједи наведени поименично, са збиром колико које мјесто има кућа и баштина, а  колико других објеката на које се плаћају дажбине.

Други дефтер је писан мјесеца шабана 929. (јуни/јули 1523), значи двије године послије првог, а разлог је био што је народ црно гор ског санџака имао притужбе на рад Скендер-бега Црнојевића, па су послата два специјална изасланика да размотре притужбе, који су исправили незаконитости око пореза које је убирао Скендер-бег. Међутим, они су повећали приходе санџак-бега, додавши нека села из Доње Зете и неке друге приходе, који „према пређашњем дефтеру нису били предвиђени за санџакбега, иако су одузели могућност да санџакбег ужива баштине на којима је у пређашњем дефтеру увео „мртве душе“.

Дефтер је писан по заповјести султана, а написао га је дефтер емин Јакуб. Али и писар Хизр, гдје су пописани царски хасови и хасови санџакбега, а затим долази канун-нама, која гласи: „Нова канун-нама вилајета Црне Горе (састављена) према узвишеној заповијести у којој су садржане одребе о плаћању пореза по влашком обичају на куће и баштине, одредбе о поступку са виноградима, млиновима и рибњацима, одредбе о хасовским имањима, дажбинама манастира и др. Канун-нама се завршава одредбом да црногорски санџак потпада под јурисдикцију подгоричког кадије.

Канун-нама у дефтеру из 1623. године написана је по заповјести султана, због притужби на рад сaнџак-бега који је одређене баштине уписао на име мртваца. У њој се наводе разлози за увођење пореза, послије заузимања Црне Горе од стране Турске. Приликом састављања ове канун-наме послужио је и „стари дефтер“, из којег су преузете одредбе о монополу на вино, па се у тој одредби спомињу спахије, иако су оглашавањем свих Црногораца филурџијама укинути спахијски тимари.

Црногорци на Цетињу (у позадини се виде минарети) – графика непознатог аутора из 18. вијека

По попису вилајета, било је пописано 53 муселима који су радили у царској служби и двојица спахија, а једно село је постало тимар, којег је касније закупио Скендер-бег.

Канун-нама о казнама и глобама је механички преписана из „старог дефтера“, осим одредби о свадбарини којом је предвиђено да филурџије не плаћају свадбарину, јер су били ослобођени плаћања дажбина које се зову („бадухава“ или „бадихава“), па је ова канун-нама на неки начин кривични законик за Црну Гору у вријеме Скендер-бега Црнојевића.

Положај Православне цркве је остао непромијењен, јер је Цетињска митрополија задржала унутрашњу аутономију и посједе које је имала, као и слободу вјерског дјеловања, при чему је турска власт штитила њена имовинска права. Из дефтера из 1523. године се утврђује да су цркви остала имања која су им даровали српски владари и великаши.