Владика Мардарије (Корнећанин), рођен у селу Корнет у Љешанској нахији, био је црногорски митрополит од 1637. до 1659. године, а потписао је унију са „Светом столицом“ 1640. године, да би на крају био каменован од народа, а у црквеним књигама су избрисани сви подаци о њему. Но, прво да објаснимо како је дошло до уније Митрополије с Римом црквом, и какав је био положај Цркве под османлијском влашћу на овим просторима.
Потпадањем под турску власт, Црква је задржала своју имовину, но дошла је у зависност од турске власти – плаћала је феудални данак Турцима, и то отсјеком. Дефтером из 1523. године утврђује се да Цркви остају имања која су им даровали српски владари и великаши. Но, у пракси није било тако. Често се дешавало насилно присвајање црквене имовине од стране Османлија. Из једног податка из 1625. године се види како Турци присвајају црквену имовину; владика је био принуђен да откупи црквени млин, иако је Црква била у изузетно тешком материјалном положају.
Овако тежак положај Цркве приморао је владику Мардарија да преговора о унији с Римокатоличком црквом. Но, историчар, академик Јован Радонић, у свом дјелу „Римска курија и јужнословенске земље од 16. до 19. вијека“, закључује да се владика Мардарије у преговорима с Римом руководио поглавито својим личним интересима. „У представци упућеној Конгрегацији тражио је да му се одреди иста она плата коју имају католички бискупи у Турској.“
Други познати историчар, рођени Цетињанин, Глигор Станојевић, у свом делу „Црна Гора у 16. и 17. веку“ пак сматра да је за преговоре Мардарија с Римском црквом одлучујући био тежак положај Цркве. Приликом једног хапшења од стране Турака, владику Мардарија су тешко оглобили Турци да би га пустили на слободу, тако да је и то додатно осиромашило касу Митрополије.
Било како било, 28. септембра 1640. године у манастиру у Маинама изјавио је владика Мардарије своју покорност папи и извршио исповијед вјере према прописима папе Урбана Осмог и Конгрегације за пропаганду.
Преговори владике Мардарија с Римом нису остали само у вјерском оквиру. Радило се и о томе да Црна Гора призна млетачку врховну власт. Међутим, тај покушај отимања од турске власти народ Црне Горе извео је пет година касније, у току Кандијског рата, и то ослањањем на Венецију.
У Цетињском љетопису име владике Мардарија се само помиње, а података о томе да се он обраћао папи – нема. Без обзира на непостојање података у српским писменим документима о Мардарију, у народу је на њега остало нелијепо сјећање, што није чудно с обзиром на изнесене чињенице.
Уз то, постоји предање, које је објавио и Павле Ровински у књизи „Црна Гора у прошлости и садашњости“, како је владика Мардарије имао дијете са дјевојком која је служила код њега, и тај гријех покушао да пребаци на младог Василија, касније острошког светитеља, који је у то вријеме живио код владике у манастиру и био велики противник уније с Римом. Зато и данас, када у Црној Гори неко своје грехове жели да пренесе на другога, за њега кажу: „Подмеће као корнетски владика!“
Како казује народно предање, владика Мардарије је на крају каменован од народа, тј. затрпан под гомилу камења, коју и сада показују у селу Корнет у Љешанској нахији.
