Једно од највећих чуда које је учинио Свети Василије Острошки било је 1852. године, кад је силни Омер-паша јуришао на Црну Гору да је похара и потчини под турску власт. Том приликом је навалио свом својом силом на манастир Острог, са намјером да га у прах и пепео претвори.
И мислио је да ће тим код Црногораца поништити ону чврсту вјеру, коју су имали у Бога и Светог Василија. Али, воља Свевишњега то није допустила. Четрдесет и шест јунака црногорских са војводом Мирком Петровићем затворила су се у манастир и бранила га.
Иако су Турци двоја манастирских врата срушили, трећа никако нијесу могли. Омер-паша, љут због тога, нареди да манастир бију из топова. Али, добри и праведни Бог и ту је био у помоћи. Једна усијана граната која је пала у манастир, тек што се није била распрсла, кад је један Црногорац прихвати голим рукама и у истом трену баци међу Турке који су опколили манастир.
Та је кумпара потукла много Турака и натјерала Омер-пашу на повлачење, те је он признао да је велик Бог хришћански, силан и моћан и да су велика чудеса Светог Василија.
Архимандрит Никодим Раичевић гласно је појао за вријеме борбе ,,Ангел вопијаше“, док Црногорци нијесу успјели да пренесу Свети Ћивот у Манастир Цетињски.
(из књиге „Св. Василије Острошки“, издавач Светигора)
