Иако је истински волео младу Ленку, био је несигуран у себе и у неколико наврата ју је нудио великом научнику Николу Тесли, али безуспешно. Ленкино срце је хтело некога попут Лазе
Иако је Лаза Костић имао 50 година када је упознао младу Ленку Дунђерски, то га није спречавало да гаји дубоке емоције према девојци плаве косе и очију, која није остављала равнодушним ни младиће у Бечу.
Девојка чија “плава коса и очи, и струк, нису остављали равнодушним ни младиће у Бечу“, како је записао у свом дневнику, била је самостална, друштвена дама завидне лепоте гласа. Њену несвакидашњу појаву освојила је још мање честа песникова личност. Ленкина мајка се жалила да јој Лаза “отерује” ћеркине просце
Проблеми су настали на почетку, Ленкина мајка Софија већ се по Новом Саду жалила да јој Лаза растерује просце, а на Лазино питање Ленки зашто никог ваљаног не одабере и не уда се, она одговара: ако би већ морала, морао би тај неко бити као он.
Немоћан да било шта промени, Лаза тражи сламку спаса. Како му је некада Ленка рекла да се диви Николи Тесли, он пише великом научнику кога је упознао у Пешти да му је нашао одличну прилику. Тесла није много размишљао. Он је венчан с науком.
Ту је и део дневника Ленкиног, који отворено говори о препрекама које су гушиле Костића. На њено питање зашто се не би удала за њега, песник одговара: “Ја сам стар и недостојан Вас. Ни по чему Вас нисам достојан.“
Да би побегао од својих осећања, одлази у манастир Крушедол, још једном пише Тесли, али све је узалуд. У манастиру, где је остао четири године, пише прву песму посвећену Ленки – “Госпођици Л. Д“. Ово су почетни стихови Лазине песме:
“Свет је сваког пун створења,
једном цвећа, другом стења,
једном жетве и кошења,
другом жела и прошења,
Теби младој младожења.
Али кога мајка роди,
те му судба тако годи
да је вредан тој дивоти?
Избери по милој вољи,
ал’ остане л’ који боли,
боле ножем тог закољи,
кад му ЖИВО срце преби, —
куку Теби!”
У њој се јасно види песниково осећање недостојности да буде просац савршене лепоте.
ДЕЛОВИ ЛЕНКИНОГ ДНЕВНИКА
Око Божића 1893. године: Камо она безгранична вера у нашу љубав, у њега? Да ли сам ја волела илузију? Али то не може бити. Ја волим песника, и живог човека, хоћу га таквог какав је, ништа ми његове мане што је исписао не значе, оне су мени врлине. Те уморан, те стар, те није за мене… Толико сам му пута писала, понављала, не вреди. Али борићу се и изборити за њега. Њему треба помоћи. Морамо да се састанемо.
О лету 1895. године: Не знам шта је с њим. Јавио се, али како! Нуди ми удају за неког господина из Америке, нашег порекла, славног проналазача, мислим да се зове Никола, презиме му је чудно. Како не разуме да ја хоћу само њега! Нећу ни лепог, ни младог, ни високог… Ово више не могу да издржим!
6.новембар по старом календару 1895. године: Још не знам, и не смем до краја да кажем, али… мислим да се све одлучило, и од тада као да се све измирило у мени и учинило ме чудно спокојном. Као да је одједном све дошло на своје место… Ако је то цена мог спокоја, онда му радо идем у сусрет. Сада само чекам свој рођендан. Све је чисто као кристал и јасно. Мирна и спокојна, након свега. Након тако дуго времена. Уместо да ме дарива, ја ћу њега, и себе, даривати. Поклоном вечним. Којим ћемо се везати у вечности.
Последња Ленкина исповест у дневнику: Сутра је мој двадесет шести рођендан. Што сам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да волим. А чему онда живот без ње? Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу себе и њега најскупоценијим даром: који је вечан и који се не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће он. Разумеће све
На брачном путовању у Венецији, Лазу затиче вест о Ленкиној смрти. Према званичној верзији умрла је од тифусне грознице у Бечу, а последњи редови забележени у њеном дневнику могу упутити и на сумњу да је млада жена сама себи прекратила муке.
У једном тренутку, може се наслутити да Лаза Костић себе криви за Ленкину смрт: “Памет ме стегну, ја срце стисну, утекох мудро од среће, луд; утекох од ње – а она свисну“!
Скрхан од бола, Костић утеху проналази у Цркви Госпе од Спаса – Santa Maria dela Salute – а 15 година касније објављена је грандиозна песма с називом ове цркве у наслову.
