О некадашњем сукобу садашњег предсједника Србије и министра спољних послова србијанске Владе, пише Предраг Поповић, бивши уредник дневног Национала и дугогодишњи уредник Правде и Вучићев (а и Дачићев) близак пријатељ
– Дачић је Хрват. Његов отац Десимир је Хрват с Косова, из Јањева. Тамо су рођени Ивица и његова сестра Евица. Десимир је радио као милиционер, али кад су почели немири са Шиптарима, пошто није био поуздан, пребачен је у Житорађу. Ето ко се представља као српски патриота – тврдио је Вучић.
Анимозитет, настао пре више од две деценије, временом је прерастао у Вучићеву патолошку опседнутост Дачићевим ликом и злоделом. Мржња, коју је некада презентовао шалама на рачун „малог, дебелог“, данас се одгледа у заклетви да се „неће смирити док га не смести иза решетака“.
Психолози би морали добро да се помуче не би ли открили узроке тог Вучићевог поремећаја, да ли је у питању комплекс ниже вредности или нешто с компликованијим латинским називом, уз шта се добија рецепт за велике шарене пилуле. Ипак треба разумети Вучићеву искомплексираност, заснива се на конкретним чињеницама.
Дачић је образованији, мудрији, стрпљивији и неупоредиво успешнији. Од 23 године политичке каријере, Дачић их је 19 провео на власти, без много буке и проблема отео је СПС партијском и личном творцу Слободану Милошевићу, улазио је у најчудније коалиције и, што не треба занемарити, пролазећи кроз све те авантуре није стварао опасне непријатеље. У сваком хаосу, Дачић је демонстрирао чвршћи карактер, фине манире и способност да планира неколико потеза унапред.
Кад је први пут био на власти, као министар против информисања, Вучић је горљиво предводио хајку на Славка Ћурувију. Јавно је претио осветом, злоупотребљавао је полицију и судство, чак је и физички, приликом два случајна сусрета, насртао на омраженог медијског противника, таргетованог као „страног плаћеника и домаћег издајника“. Кроз то време, Дачић је пристојно прихватао Ћурувијине телефонске позиве, обећавао помоћ и ниједним јавним наступом није учествовао у хајци на власника „Дневног телеграфа“.
Слична разлика, по којој могу да се дефинишу цивилизацијски нивои свести између Вучића и Дачића, видела се и приликом њихових разлаза с партијским вођама. Вучић је бруталном кампањом сатанизовао утамниченог Шешеља, представљајући га као убицу, монструма и лудака. С друге стране, док је полако, корак по корак преузимао контролу над СПС-ом, све у складу с партијским статутом, Дачић је избегавао оштру ивицу сукоба с Милошевићем. На оптужбе је одговарао мирно и толерантно, притом не заборављајући да обезбеђује и шаље паре за Слобину одбрану у Хагу и Мирино издржавање у Москви.
Кратке периоде у којима су се сукобљавале њихове странке, Вучић је користио да каже све што заиста мисли о Дачићу, после чега су натављали сарадњу као да се ништа није догађало.
Наравно, Вучић је много жешће квалификације на Дачићев рачун изговарао тајно, даље од медија, али ближе људи за које је знао да ће разгласити његове увреде и клевете. Заслепљен мржњом, неколико пута је и мени приписивао пријатељство с Дачићем. Крајем 2002. године, у јеку председничке изборне кампање, кад се радикалима чинило да њихов вођа има шансе за победу, Милошевић је из Хага подржао Шешеља, а не СПС-овог кандидата Велимира Бату Живојиновића, у „Националу“, који сам тада уређивао, објавио сам ту вест. Вучић није био задовољан што сам пренео само штуру агенцијску информацију.
– Не знам зашто штитиш Дачића – рекао ми је.
– Штитим га као и тебе. Дакле 0:0, дупло голо…
– Штитиш, штитиш… Да не штитиш, објавио би комплетну Слобину изјаву.
– Шта је Слоба изјавио? – питао сам.
– Ех, као не знаш… Добро, ево, имам у руци папир с његовом изјавом. Она гласи: „Социјалистичка партија Србије је потпуно упропашћена и Ивица Дачић, тај мали надувани ратлук, не сме више да злоупотребљава моје име и да предводи странку“. Ево, сад знаш шта је Слоба рекао, па објави…
– Сад нећу, а жао ми, изјава је одлична.
Није имало смисла да у радикалском интересу, посебно кад је Вучић то тражио на такав простачки начин, водим кампању против Дачића, иако је Милошевић заблистао с духовитом оценом свог некадашњег фаворита. Мира Марковић је још пре формирања ЈУЛ-а Дачића називала „малим шећерком“, па га је Милошевић, на трагу те мисли, доживео као „мали надувани ратлук“.
Надувани Вучић сличну сцену одиграо је у време свог најоштријег сукоба с Дачићем, средином 2008, кад је извисио за место градоначелника Београда. У то време уређивао сам Вучићеве дневне новине „Правда“, али то ми није сметало да нормално комуницирам с Дачићем. Иако је прихватао разговор, тадашњи министар полиције је зазирао од мене и „Правде“. Сваки пут кад бих га замолио за интервју, лагао је да пристаје. После неколико таквих преговора, понудио сам му споразум: „Дођи у редакцију, дај интервју, сликаћемо се зајадно, а у знак захвалности, потписаћу приступницу СПС-у“.
– Заиста би се учланио у СПС? – питао је Дачић кроз смех.
– Потписаћу приступницу пред тобом и фоторепортером.
– Па, Вучић би се шлогирао… – свидела му се идеја.
Ни ја нисам имао ништа против тога да Вучића стрефи шлог.
У начелу, договорили смо се за неки дан „иза недеље“, као и увек кад је хтео да изврда. Нисам га ни пожуривао, схватао сам да се плаши могућности да упадне у неку непријатност. Вучић га је свакодневно вређао по медијима, па је могао да очекује и неку сплетку у Вучићевој „Правди“.
Недуго после тог договора с Дачићем, Вучић ме позвао и одглумио изненађење:
– Не могу да верујем да ћеш се учланити у СПС… – рекао је скрхан као да опет мора да се жени.
– Ма, јок… – одговорио сам и описао му понуду коју сам дао Дачићу.
– Значи, учланићеш се?
– Не, бре, потписаћу приступницу, чланску карту или што год… Нисам рекао да ћу потписати својим именом. Вероватно ћу је потписати са „Александар Вучић“…
Шала му се није свидела. Наставио је сасвим озбиљно да ме уверава како би требало да се клоним Дачића:
– Он је обичан криминалац. Од СПС-а је направио мафијашки клан. Дачића занимају само паре, понаша се као да је Србија његов плен. Уграђује се у све послове, рекетира, отима… Сто пута је гори од Милошевића, Ђинђића и Тадића. Сви су крали, али нико као Дачић. Сети се само „кофера“. Тих 150.000 евра, колико је било у коферу, намењено је Дачићу. То је само један мито, а можеш да замислиш колико их је добио за све ове године. Клони га се.
Нисам га послушао. Неколико месеци касније видео сам се с Дачићем. На питање откуд Вучићу информација да смо се договарали о трампи „интервју за приступницу“, у пола гласа ми је одговорио: „Ваљда му је то рекао Мики Ракић, прислушкује нас обојицу“. На мој предлог да искористи позицију шефа полиције и обојицу их ухапси, само смо се насмејали.
Вучић је тада већ разбуцао СРС и прешао у Српску напредну странку, али није имао намеру да Дачићу опрости што га је испалио за функцију градоначелника. Напротив, као власник „Правде“ захтевао је да уз Дачићево име увек, у сваком тексту, додајемо квалификацију „доказани лажов“, а на ту тему написао је подужу исповест.
У тексту „Како су ме лагали Дачић и Антић“ Вучић је описао хронологију догађаја који су завршили проглашењем Драгана Ђиласа за градоначелника. Увређен и понижен, Вучић се у том општирном кукању заклео да никада неће сарађивати с лажовом и преварантом Дачићем. Касније је тај став понављао и као израз револта због Дачићевог, како је тврдио, саучесништва у прикривању убица Ранка Панића, младог радикала који је преминуо од последица полицијског батинања на митингу подршке ухапшеном Радовану Караџићу.
Дачић му није јавно узвраћао истом мером, али тајно му је, чак и преко мене, поручивао да ућути јер батина има два краја.
Доказујући уверење да Вучић није нормалан, Дачић је причао како су се видели на вечери коју је, како би се помирили, организовао Томислав Николић. Вучић је невољко пружио руку и обећао да више неће водити бруталну кампању против свог менаталног двојника из СПС-а. Првом приликом, у интервјуу на РТС-у, наставио је тамо где је стао с оптужбама за кофер и Панића.
– Ако још једном помене то, неће се добро провести. Имам два кофера доказа његових превара. Све ћу да објавим, а многе ствари биће процесуиране. Боље му је да се не игра са мном – тврдио је љутити Дачић.
Да заиста има начина да уцењује Вучића уверио сам се почетком 2010, кад сам у „Правди“ објавио информацију о томе да Дарко Шарић, тада у бекству, ноћни клуб „Ванила“ држи у згради СПС-а на Студентском тргу. Чим се појавило прво издање новина, почели су да ме зивкају њих двојица. Вучић ме лагао да Борис Тадић тражи да се избаци тај текст, а Дачић је много искреније и конкретније претио осветом Вучићу.
На велику Вучићеву жалост, на последњим изборима Динкић и Чеда Јовановић нису успели да прескоче цензус. С њима у парламенту, премијер би могао много лакше да уцењује Дачића. Иако је СПС веома захвалан коалициони партнер – лидери су му компромитовани, па пристају на све – увек добро дође могућност додатног притиска претњом о избацивању из власти, што би за многе Дачићеве сараднике, па и њега лично, представљало трансфер на оптуженичку клупу.
Тужбе, потернице и незваничне пресуде припадницима Дачићевог клана свакодневно се објављују у Вучићевим медијима. Поред процесуираног Бранка Лазаревића, Дачићевог кума и некадашњег шефа кабинета у МУП-у, на црној листи налазе се Душан Бајатовић, Вања Вукић, Влада Заграђанин, Александар Никачевић…На удару закона се нашао и Драган Ђурић, спонзор СПС-а.
За крај обрачуна са омраженим коалиционим партнером, Александар Вучић припрема две посластице: хапшење Немање Ђорђевића и Ивице Дачића. На Ђорђевића, јајару у скупом оделу, Вучић ће се острвити из осветничких разлога. Сви који познају Немању, званог Крмача, навијаће за Вучића. Чак и Дачић.
Међутим, много теже ће се реализовати хапшење председника СПС-а. Узалуд Вучић прича како има доказе о Дачићевој вези с Дарком Шарићем. Наводно, има и фотографије на којима у купаћим гаћама, на некој плажи у шпанској Марбељи, позирају Дачић и Родољуб Радуловић, звани Миша Банана, одбегли нарко-бос. Без обзира на хајку коју премијер три године води у медијима и, што му је још значајније, у амбасадама, није добио дозволу да се обрачуна с Ивицом Дачићем.
Лидер СПС-а први је успоставио сарадњу са страним центрима моћи. Кооперативност коју је показао још у време свргавања Милошевића, а све под контролом Вилијама Монтгомерија, као и све што је Дачић касније беспоговорно извршавао, помажући формирање и легализовање независне албанске републике Косово, памти се и цени у Вашингтону и Бриселу. Док има заштиту тих центара моћи, који су направили и инсталирали оваквог Вучића, Дачић је безбедан и слободан као птица на грани.
Вучић нема начина да компромитује Дачића и приволи заједничке менторе да се одрекну миљеника. Ипак, премијер упорно, свако мало најављује реконструкцију кабинета како би застрашио партнере из СПС-а. Претио је јануарском „сечом кнезова“, онда је то померио за март, па за април. Џабе. Дачић је безбедан, у власти ће остати бар док му не истекне мандат председавајућег у ОЕБС-у.
Подршку странаца коју тренутно има, Дачић користи на најпаметнији начин. Свестан опасности, примењује стратегију коју је врло пластично описао најближим сарадницима: „Вучић је побеснели медвед, жели да нас растргне. Немамо снаге да се боримо с њим, зато нам остаје само да се претварамо да смо мртви и да чекамо да медвед оде, а отићи ће много брже него што мисли.“ Ипак, уз тај одбрамбени механизам, Дачић се бави и субверзивним делатностима, међу којима је и притајена подршка Томиславу Николићу, тренутно најјачем опозиционару. Уз Николића, Дачић плете мрежу и око Бориса Тадића, а спреман је и да, преко својих финансијских и политичких спонзора, подржи Борислава Стефановића, који ће се до јесени одвојити од Демократске странке и озваничити авантуристички пројекат „српске Сиризе“. Такође, не треба заборавити да је Дачић у време управљања МУП-ом на свим нивоима инсталирао многе људе од поверења, који му и данас достављају информације о закулисним радњама свих напредњака. Поред свега, огромна је разлика у структури и кадровима СПС-а и СНС-а. Док Вучић управља конгломератом паразита, које обједињује искључиво жеља да што пре згрну што више пара, Дачић на свим нивоима располаже искусним кадровима, прекаљеним и спремним на све, само да наставе са черупањем Србије.
Вучићев страх од Дачића је оправдан. Тај страх деле и сви нормални грађани, који знају да је Дачић заправо „Вучић с људским ликом“. Обојица су заинтересовани искључиво за испуњење личних амбиција, не маре за штету коју наносе народу и држави, последице њихових активности подједнако су катастрофалне. Кад обори Вучића, Дачић на српској политичкој сцени неће донети никакав квалитет. Напротив, систем ће остати исти, само ће се растеретити агресивне Вучићеве месијанске патологије. Многи напредњачки противници, дакле сви који верују својим очима а не Пинковим и „Информеровим“ лажима, задовољиће се обарањем фараона из Јајинаца, али да би Србија добила шансу за неку бољу будућност на ђубриште историје мораће да оде и Дачић.
