скидање прашине

КРСТОМ И МАЧЕМ: Они су први бранили светиње!

3422

Исповијест Петра Аџића који је годинама, са синовима Александром и Зораном, оружјем бранио цркву у Косијерима код Цетиња, од присталица Мираша Дедеића на челу са њиховим рођаком Новаком Аџићем…

Прије отприлике три и по године, село се договорило да поправимо нашу сеоску цркву која је посвећена Светој Госпођи. Мала Госпојина нам је слава, односно слава Косијера као једног племена. Када смо завршили, морала се црква освештати. И тако је дошао наш владика Амфилохије и други оци, и цркву смо освештали.

А једна група грађана, ја их називам „Јудини сватови“, на челу са мојим разрођаком Новаком Аџићем, ударила је контру, хтјели су да „освештају“ те радове – са распопом Дедеићем.

Право да вам кажем, ја никада нијесам имао вољу да зовем некога у помоћ. То сам наслиједио од предака. Имам два сина, Зорана и Александра, одрасла, ожењена. Река’ сам им да ћемо ми да бранимо цркву од тога распопа, без обзира хоће ли ко други.

Тако нас тројица ријешимо, на поноћи, па право у цркву. И, богами, пођемо, спремни, како треба. Олтар Свети не брани се куђељама, но се брани животом, чашћу, поштењем. Свој живот дајем за Крст Часнии Отаџбину, као што су га давали и моји стари.

Аџићи на гробу претка Стевана, прослављеног учесника у многим борбама против Турака

За Свети Олтар је понос дати живот. Сви смо ми пролазни. Што је живот – земан. Што је Његош рекао: „Мрва у смртну прашину.“

И тако смо ми пошли спремни, и забарикадирали се у цркву, јер смо се плашили да нас који од тих ништа-људи, кроз оне прозоре не убије и утече. На свашта су они спремни. Ујутру смо отворили цркву и чекали. Неђе око девет сати, они су се појавили, али су пошли тамо, даље, један километар од цркве, ђе су направили ручак. То је распопу можда и одговарало, знате какав је он човјек: он је за тамо ђе ће се најести и напити.

Није им бастало ућ’ у цркву. А да су кренули, и то сам изјавио на суду, преко мене живога распоп га не би улазио у Олтар. И преко мојих синова. То је било ријешено, и дан-данас је тако. Остаћу мртав за Олтар, а све у име мајке Цркве и мојих предака којима их ето и на гробнице – медаље, које нијесу добили џабе, него бранећи Крст и Отаџбину.

Ове три године, покушавали су неколико пута да уђу у цркву, али није им успјело. Долазе и гледају, шаљу полицију у извидницу…

У тој секти једа од главних је ови наш Новак разрођак Аџић. Залуд потиче из једне фине породице. Једном ми је дословно рекао: „Ја, чика Перо, нећу да ми баба одваја од пензије 10 марака, или мајка да ми музе краве, да ме школује. Ја хоћу, ако не могнем Рим, хоћу у  Загреб!“

То је било из његових уста, кунем се на Олтар и ћивот Светог Петра. Тада сам га погледао цинички и видио да је одступио од наших очева, ђедова и прађедова, и од наших обичаја. Ја сам тада видио да је он поша’  ђавољим путем.

Када смо га крштавали, његов ђед је предложио да му дамо име Новак. Тај наш предак Новак Аџић је у дружини Никца од Ровина, на Убле Чевске погинуо. Ту погибију је и Његош опјевао. Био је то Новак Вукосавов. Није се женио. И данас постоји његово кућиште. Е, овај секташ Новак има његово име. А, ево што чини! Колико нам је онај Новак донио славе, толико нам је овај донио бруке. Да се сви стидимо због њега, цијело братство. А у нашем братствз је и кнежева било, тројица. Мој ђед је Обилића медаљу има’.

А сада да ви речем за суђење. Тамо неки судија Кзмановић, склепа то суђење на брзину, мене због бомбе, а сина због пушке, мјесец дана у затвор. Добили смо позив и пошли у затвор.

Други пут нијесмо ни били на суд. На тај Виши суд нас нико није ни позива’. Пребацили су лопту на ово (показује на трофејну пушку), јер нијесу могли да нађу ни један члан да сам погријешио што сам бранио цркву. Река’ је Његош: „Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена.“ Мени је светији праг од цркве, него ови од куће.

Спакаовао сам се и узео сина, јер онај други је ослобођен, и пошли смо у затвор. Нијесмо хтјели да им дамо прилику да долазе за нас као да смо неки бандити.

Владика нас је посјетио у затвору. И игуман Лука и други свештеници. У Подгорици су, у нашу част, одржали гусларско вече, историчар Вукић је говорио…

Када сам поша’ да браним цркву са синовима, нијесам ни сања’ да ће ико то морати знат’. Али, правду не може нико побиједт’, иако је до ње тешко доћ’. Његош је у својим прибиљешкама рекао: „Са лажом мош обић цио свијет, али се не мош вратит!“

(ревија Исток, број 80, март 2004)