Не рачунајући чланове његове партије и породице, уз Небојшу Медојовића су углавном Срби! Нема ни Бошњака, ни Албанаца, ни Хрвата, које је увијек бранио када су им била угрожена права и безбједност. Држава Црна Гора за коју се толико борио, данас га прогони. Европска унија којој је увијек стремио – ћути! Вјеровао је да улазак у НАТО доноси владавину права и веће слободе, а њему је донио – прогон!
Пише: Донко Ракочевић
Небојша Медојевић је ових дана био у центру пажње. Због прогона од државе за коју се свим срцем борио, како за њену самосталност, тако и за њено уздизање на правни и демократски ниво. Годинама уназад, припадници ДПС-а, од оних водећих до обичних гласача, гајили су мржњу према њему, иако то ни себи ни другима нијесу могли да објасне. А објашњење постоји, и сасвим је једноставно – Медо није био за самосталну Црну Гору из мржње према Србима и Србији, као они. Зато му није сметало да се, прије пет година, са Србима из Црне Горе удружи у борби за боље сјутра свих нас.
Но, то није једини парадокс у његовом животу. Завршио је Електро-факултет, а бавио се економијом. Прижељкивао да му дају отказ као главном менаџеру Агенције за приватизацију. Био за тробојку и српски језик, а гласао за црногорски Устав који је то укинио. Замрзио Цркву због Амфилохија, а данас је са њим у добрим односима. Заратио са готово свим дојучерашњим најбољим животним и партијским друговима. Зато је занимљиво „прошетати“ кроз његову биографију и изјаве које је давао у протекле двије и по деценије политичког ангажовања.
Рођен је 13. јуна 1966. године у знаку близанаца. Школовао се у Пљевљима, „Имао сам срећу, јер су ми предавали изврсни професори, од којих сам научио како треба разговарати, супротставити различита мишљења“.
Био је ангажован још у основној школи: „Када је требало да идемо на екскурзију, потрефило се да је умро Јосип Броз Тито. Директор је рекао да се не иде никуда због жалости за предсједником. Предложио сам да моја генерација оде у Београд и прва посјети Титов гроб.“
Студирао је у Подгорици, гдје је упознао и своју будућу супругу, Марину (Шћепановић). Са њом ће касније добити двоје дјеце, сина Балшу и ћерку Миу. „Срећан сам што су рођени на Цетињу, волио бих да сам и ја“, изјавио је касније.
Као члан „Студентског форума“, борио се за права студената, али и за њихов повратак са ратишта. Био је изразити противник ангажовања ЈНА на Дубровачком ратишту. „Године 1989. још док сам био у студентском дому ,показивао сам смисао за организацију, бунт, протесте… То је једноставно дио мог карактера. Индивидуалиста сам и непрестано покушавам нешто да промијеним. Био сам делегат Савеза комуниста Црне Горе и једини сам на том конгресу оштро критиковао тадашњу нову власт.“
Да ли је националиста: „Ја сам човјек који добија нагон повраћања на причу о нацији.“ И, заиста, код њега национално осјећање не игра никакву улогу, могло би се рећи да је космополита.
Је ли вјерник: „У цркви сам први и посљедњи пут био 1991. када сам видио Амфилохија окруженог паравојном јединицом Жељка Ражнатовића. Тада ми се згадила и Црква и Амфилохије Радовић.“
Хоби: „Дискусија, дебата, разговор. То је моја пасија. Обично сањам измишљене дебате с неким великим именима и личностима. Волио бих да дебатујем с Ђукановићем. Мислим да бих у тој расправи био апсолутни побједник.“
Образовање: У јавности познат као економски експерт, а по образовању инжењер, дипломирао на Електротехничком факултету 1991. у Подгорици. „Много сам више економиста, иако сам завршио Електротехнички факултет. За промјену пословних интересовања ме опредијелила давнашња љубав према компјутерима, преко којих сам ушао у свијет информација.“
Редовно је завршио факултет, с просјеком 8,50. Заиста, висок просјек за тај факултет, поготову у вријеме када су те студије словиле за најтеже.
По свједочењу његове супруге, по завршетку студија добили су папире за одлазак на Нови Зеланд. „Супруг, ентузијаста вјерује да ће се трудом и радом са поштеном влашћу у Црној Гори моћи квалитетно живјети. Вјерује да ће његова дјеца моћи добро живјети у земљи наших предака“, написала је Марина Медојевић у колумни у Вијестима.
Објавио је преко стотину стручних радова из разних области економије, од тога 30 у свјетским часописима. Написао је четири књиге. Бавио се приватизацијом и корупцијом. „Приватизација је као секс: ако је успјешна, онда је супер, ако не ваља, опет је супер.“
Од 1991. до 1999. године радио као менаџер за приватизацију у подгоричкој Агенцији за преструктурирање привреде и страна улагања. Није имао подршку из власти, а Предраг Дрецун, тада министар за приватизацију је изјавио: „Неће нам процес водити тамо неки електричари!“
Када је оптужио поједине чланице владајуће црногорске коалиције, поготову Народну странку Новака Килибарде, да више воде рачуна о својим привилегијама него о правичности приватизације, добио је отказ (9. априла 1999. ). „Готово бих волио да ме избаце с посла! Ионако већ двије године немам никаква задужења, имам статус неке секретарице“, изјавио је за Исток непосредно прије него је добио отказ.
Након тога (1999) постаје координатор Центра за транзицију у Подгорици. Мисли да је био јако успјешан: „Све је то захваљујући здравом, сјеверњачком начину мишљења“.
Био је члан предсједништва Социјалдемократске партије Црне Горе. На конгресу 18. децембра 1999. поднио оставку на функције у странци због неслагања с њеном политиком и оцијенио да је „потпала под утицај осталих коалиционих партнера“. „Ја напросто нисам могао да схватим да ће се реформе у Црној Гори догодити ако само причате против Слободана Милошевића, а с друге стране, ситуација постаје све тежа и све је теже објаснити народу зашто се не живи боље. Десили су се крупни скандали везани за приватизацију.“
После тога приближио се либералима, па је забиљежено да је као гост присуствовао Скупштини Либералног савеза Црне Горе (марта 2000) где је представљен као човјек који је „протеклих десет година био на путу којим часно и поштено иде ЛСЦГ“. Али, убрзо се удаљио и од либерала. Тада је оценио да су све политичке партије исте и „да Црна Гора треба да добије нову политичку елиту“. Славко Перовић је тада за њега изјавио да је „као празно буре, а празно буре најбоље одјекује“. Но, Небојша није злопамтило, недавно је на Фејсбуку, написао да је Славко Перовић пионир црногорске демократије.
Оснивач групе Г17 и члан Г17 ПЛУС основане 2002. године – предсједник Млађан Динкић са којим је Медојевић био близак. Није више тако, немају више никакву комуникацију! Прије четири године Медојевић је оптужио Динкића за близак однос са ДПС-ом, после једне посјете србијанског политичара цетињском Ободу: „Он, иначе, држи ријеч, још само да обећа 1000 евра по акцији!“ Динкић је Вучићев замјеник у Комитету за сарадњу са Уједињеним Арапским Емиратима.
О заједничкој држави са Србијом (2002): „Не могу да нађем нити један економски утемељен разлог због чега Србија помало и дегутантно и самопонижавајуће инсистира на заједничкој држави. Читајући и слушајући угледне српске економисте, могу да примијетим да ни они не могу пронаћи нити један ваљан аргумент који би бранио ту идеју, посебно из угла српских интереса. Ако нема економских разлога, онда ми не преостаје ништа друго него да констатујем да већина српске политичке и економске елите своје ставове о заједничкој држави базира на великосрпским, хегемонистичким принципима.“
Иако је био против државне заједнице са Србијом, тамо га више воле и цијене него у Црној Гори: „То је истина. У Србији је увијек постојало веће тржиште за борце против корупције и криминала и радикалне реформисте“, рекао ми је Медојевић ових дана.
Основао је невладину Групу за промјене 2002. године (бавила се реформом демократског поретка у Црној Гори) која је 2006. године прерасла у политичку партију Покрет за промјене. Странка је састављена махом од бивших либерала, социјалдемократа и других појединаца који су се борили 90-их година. На својим првим парламентарним изборима, после референдума, остварује прилично добар резултат и осваја 11 мандата.
Годину касније, 2007., била је дио уједињене опозиције, али је брзо напустила и ушла у самосталне преговоре о новом црногорском уставу, па га на крају и подржала. Неуспјешно је подржала тробојку као традиционалну заставу Црне Горе и српски језик као равноправан са црногорским. Од остатка опозиције, поготову српске, услиједиле су оптужбе за издају, јер су Медојевић и његове колеге гласале за Устав који је као службени језик прописао – црногорски!
Од уставног споразума, ПЗП-ов рејтинг нагло опада, што говори да је овај партија међу својим присталицама имала значајан број Срба. То је изгледа постало јасно и Небојши Медојевићу, па 2008. године, након што Влада Црне Горе признаје самопроглашену независност Косова, Покрет за промјене се оштро противи таквој одлуци и подржава масовне протесте грађана против такве одлуке.
Коначно, ПЗП, заједно са Новом српском демократијом и неколико мањих партија, 2012. године формира Демократски фронт. Шта се касније дешавало, мање-више вам је познато.
Не рачунајући чланове његове партије и породице, уз Небојшу Медојовића су данас углавном Срби! Нема ни Бошњака, ни Албанаца, ни Хрвата, које је увијек бранио када су им била угрожена права и безбједност. Држава Црна Гора за коју се толико борио, данас га прогони. Европска унија којој је увијек стремио – ћути! Вјеровао је да улазак у НАТО доноси владавину права и веће слободе, а њему је донио – прогон!
Да не говорим о његовим саборцима из 90-тих година, и дојучерашњим великим пријатељима – Вујици Лазовићу, Горану Батрићевићу, Ивану Брајовићу и осталим члановима сателитских партија ДПС-а, који су гласали за укидање његовог посланичког имунитета. „Друже, од данас више нијесмо другови!“, обратио се Вујици Лазовићу у току скупштинске расправе о скидању имунитета.
Да ли ће се „раздружити“ и са ЕУ и НАТО-ом, тешко ми је вјеровати после оног што сам чуо у његовом недавном интервју за телевизију „Балкан-инфо“. Он и даље вјерује и у Европску унију и у Сјеверно-атлантски савез, иако те организације пружају подршку режиму Мила Ђукановића, ма шта радио.
Зато на крају ове „шетње“ Медојевићевим животним и политичким путем, кажем – у кога се све уздао, добро је и прошао! А у последње вријеме се узда у своје „изворе“ из Агенције за националну безбједност! Није се ни ту спасио! Није моје да га учим, али човјек се мора прво уздати у Бога, „јер коме је Бог на првом мјесту, све остало му је на свом!“ Исус Христос је наш Спаситељ, а не бјелосвјетски празноглавци – бриселске корумпиране бирократе и сијачи смрти из НАТО пакта.
Митрополит Амфилохије му је дошао пред Скупштину да му пружи подршку. Медо би морао, чим прије, да закуца на врата Цетињског манастира – нема тамо више ни паравојних формација, ни пиштоља, већ само монаштво и мошти св. Петра Цетињског… Ето му прилике да испуни давнашњу жељу – да се „роди“ на Цетињу – јер прави живот почиње тек крштењем и признањем Царства Небеског. А епископ Николај му је већ дао благослов: „Благо вама што вас гоне, јер гоњени привлаче погледе звијезда, а не гонитељи“.
