Један од пресуднијих и трагичнијих догађаја по српски народ јесте свакако Мајски преврат (29. мај 1903) када су на један ритуалан начин убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић. Тај догађај није ни до сада темељно и конструктивно истражен у нашој историографији, те су одређени актери, попут Драгутина Димитријевића Аписа и Војислава Танкосића, касније добили ореол националних хероја (чак постоји и песма о Танкосићу као ратном хероју).
Као да сам чин убиства није био довољно ужасан са пражњењем револвера, убадањем сабљама у мртва тела и бацањем у двориште Конака, већ се у двору приступило и једној нечувеној пљачки.
Одмах након преврата, формирана је прелазна Влада која вануставно бира новог краља, те се тиме стварају две Скупштине и Србија увелико улази у вануставно-анархични период у којем ће преторијанско-завереничка клика и самом будућем краљу Петру Карађорђевићу командовати.
Народу је требало пласирати улепшану лаж са примјесом патриотизма и великог националног подухвата. По извршеном догађају, војска је цвећем окићена, варош украшена тробојкама, пило се, певало и веселило. Док су млађи завереници и по десети пут препричавали своја херојска дјела, обмањујући лаковерни свет о њима, који их је слушао пажљиво.
Када је један од завереника обавестио инжењеријског пуковника и министра грађевине у пензији, Светозара Станковића, а који је био укључен у заверу, да је питање владаоца решено у корист Петра Карађорђевића, он је рекао: „Е, децо, обрасте бостан! Имаћете да ратујете докле год та династија буде на престолу.“
Тада је било јасно да је институција монарха у Србији заувијек измијењена.
Србија тиме улази у ратну психозу, милитаризам „Црне руке“ повлачи земљу у једно стање хистерије и мислиоцима попут филозофа Владимира Вујића није преостало ништа друго него да кажу: „Као да се сада спремају покољења не за песму но за – кланице, и то за туђ рачун.“
Стаљин је имао обичај да каже: „Смрт једног човека је трагедија, а смрт милиона статистика“. Нажалост, 28 посто погинулог становништва Србије у Великом рату, 1300 каплара који су требали да буду млађи неимари интелектуализма у Србији, су нуспродукт (пука статистика изведена из претходног каузалитета) београдске трагедије из 1903. године када су „сливнички хероји“ искасапили голоруког кратковидог човјека и жену, као и 28 елитних официра.
Да могу, многи Срби исто би то данас направили са Вучићем и његовом породицом, и славила би после једна половина Србије данима. Нисам фан Вучићев, али ништа се не решава револуцијама и злочинима, мржњом и насиљем, случај атентата на Александра Обреновића то најбоље показује.
