скидање прашине

Краљ Александар одликовао хрватске кољаче!

4189

У нову југословенску војску примани су непријатељи Србије, генерали аустро-угарске војске, попут злогласног гувернера Србије – Хрвата Салиса Севиса, који је Београду 1915. јавно упозоравао да „Аустри-Угарска има довољно вјешала за цијелу Србију!“ Србождер Славко Кватерник доживио је част да га краљ Александар 1918.  одликује орденом Белог орла

Пише: Љубиша Морачанин

Хрватски историчар др Славко Павичић у књизи „Хрватска војна и ратна повјест и Први свјетски рат“ пише да је најхрватскија војна јединица у Првом свјетском рату био 13. загребачки корпус, а најелитнија формација 42. домобранска дивизија названа „Вражјом“, а да је у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано „најмање 500.000 војника“.

Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви, забиљежено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане дјеце. У следећој, наишли су на четворо дјеце са одсјеченим главама стављеним поред њих, а петом дјетету глава је остављена да виси… Дјеца су била поређана на столовима.

У селима су наилазили на људе објешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и дјецу, или пак поклане у кућама и двориштима… Када су приупитали преживелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: „Не знам ко су, али говоре српски.“

О овим злочинима свједочили су дописник париског „Илустрасиона“ Анри Барби и чувени амерички новинар Џон Рид. Рид је биљежио како су људе сабијали у цркве и живе спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успије да се пробије из тог огња. Писао је о дјеци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женам

У саставу те дивизије, која је више пута била похваљена за подвиге у Србији, били су и Јосип Броз Тито, Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, Славко Кватерниик и Славко Штахмер, који ће 1941. године постати први човек Павелићеве војске. Њихов командант је био озлоглашени Стјепан Саркотић, потоњи ратни гувернер Босне и Херцеговине.

Само за „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Хрвата разним медаљама и ордењем, а на стотине их је унапређено у корпорале, фелдвебеле и цугсфирере… Десетине су добиле Златни орден, који је до 1917. године прављен од чистог злата. Било је и оних с највишим одликовањима која су постојала у царству Хабзбурга – Орденом витеза Марије Терезије, који је власнику аутоматски доносио баронску титулу и аустријско, односно мађарско племство.

По окончању Првог свјетског рата, врх српске државе, у склопу  свејугословенског приступа националном питању, уз пуно садајство круне, започео је политику националног, такозваног историјског помирења са Хрватима, заборављајући хрватске злочине.

Аустријски историчар Лудвиг Једличка написаће да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства није тако благонаклоно односило према бившим официрима аустроугарске восјске као у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У нову југословенску војску примани су чак и најосведоченији непријатељи Србије, генерали аустро-угарске војске, попут злогласног гувернера Србије за вријеме окупације, Хрвата Салиса Севиса, који је Београду 1915. године јавно упозоравао да „Аустри-Угарска има довољно вјешала за цијелу Србију!“

У југословенску војску примљен је одмах и Славко Кватерник, који је у чину аустроугарског мајора за вријеме окупације, 1915-1918, био шеф „најповјерљивије политичке групе гуверннемана“ у Београду. Иако познат као изразити „србождер“, примљен је у југословенску војку са чином више – потпуковничким.  Пошто је једно вријеме провео у штабу Потиске дивизије, постављен је за команданта гарнизона у Цељу. Доживио је ту част да га краљ Александар 1918. прими у „нарочиту аудијенцију“ и затим одликује орденом Белог орла. Кватерник ће у априлу 1941. године прокламовати хрватско-муслиманску усташку државу у чијој се војсци нашло равно 3600 официра југословенске војске!

Без обзира на свјежа сјећања на хрватске злочине, Србија ни у једном часу није била против заједничке државе са Хрватима, већ се максимално идентификовала  са југословенском заједницом. Са новом државом су се помирили, и безрезервно стали уз њу, и Срби из Босне, који су можда највише сањали о Великој Србији и који нису могли лако прежалити што умјесто државе Срба, Хрвата и Словенаца, није створена велика српска држава.