„Пишчеви записи“

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: Титоисти су примитивци који живе у лажима!

2805

ЧЕТВРТИ МАЈ: Свет се уозбиљио, намрштио, пожурио кућама. А сутра ујутру требало је да са Аном путујем у Лондон, одржим два предавања на Лондонском универзитету и посетим славистичке центре у Оксфорду и Кембриџу. Замислио сам се: има ли смисла у овим данима путовати у Лондон. Божица и Ана биле су одлучно против. Увидео сам: неприлично је да ја, Титов противник, баш шестог и седмог маја држим у Лондону предавање о „Историји и роману“, док моји суграђани сахрањују председника државе. Одустао сам од пута. Нека то буде мој мали узврат поште за добро које ми је учинио тај највећи непријатељ мог народа у последњем столећу…

ПЕТИ МАЈ: Живети под тиранијом лажи, најнедостојније је човека; тиранија лажи тежа је духу од тираније силе. Лаж је тежа човеку духа од сваке неслободе. Ја схватам и по односу народа према њему и по односу оних које је прогањао, да више не припадам људима овог времена. Разишао сам се са свима. Не могу да одобрим то ‘сентиментално’ понашање свих прогнаних и пензонисаних генерала – Коче и Брадоње, ‘либерала’ и ‘ранковићеваца’, свих! који данас учествују на комеморативним седницама.

У ствари, они чине последњу капитулацију пред њим. И мртав их понижава. Они, опет, имају изговор: био је наш ратни командант. Нико да му се супростави, нико ни мртвом! То ме ужасно мучи. Морам и ја, убеђен од свих око себе, да му одем на комеморацију у Академију. Немам храбрости да демонстрирам неучешће у сахрањивању свог ‘ратног команданта’. Јер ме је и страх нечовечног односа према смрти; страх ме сваке неправде према човеку.

ШЕСТИ МАЈ: Понашање народа према Титу доказ је, да је народу, маси, најближа лаж; у лаж најупорније верују. Он жели да буде обманут ако му је то корисно и пријатно. У овим данима читав свет га убеђује да је Тито ‘великан епохе’ и ‘највећи државник света’, па људима у Југославији годи да нешто њихово буде тако велико, тим пре што је то Тито.

СЕДМИ МАЈ: Прошао сам данас први пут улицама Београда после Титове смрти. Од ‘Мадере’ поред Скупштине, булеваром до Теразија и Академије. Колоне народа, немо цупкајући у месту, невидно миле ка Скупштини, да после шест-седам сати стајања у реду прођу поред Титовог одра…. Осетио сам језу идући супротном страном од народа, осетио сам се сам, сасвим одвојен, први пут сам осетио ту самоћу, ту одвојеност од народа, од људи моје земље…

Зар Мусолинија, Хитлера, Стаљина, Мао Це Тунга – није обожавао народ? Ако је критеријум легитимности једне власти – да је већина народа уз власт, онда су најдемократскији владаоци, са највишим већинама народа уз себе – управо највећи тирани! Народ је уз моћ, уз силу, уз силника, уз оног који пролива крва, који влада канџијом!

ОСМИ МАЈ: Ниједна објективна историја не може да порекне његову борбу против фашизма и вођење највећег антифашистичког покрета отпора у Европи… Међутим, његова стаљинистичко-коминтерновска идеологија, тиранска, деспотска, и демагошка природа, ниско знање и образовање, неразумевање историје и могућности народа којима је владао, његов цезаризам под комунистичком маском, његов рђав карактер и низак морал, његова грандоманија и одсуство одговорности за будућност државе којом је скоро четири деценије неприкосновено владао, учиниле су Јосипа Броза политичарем који је упропастио и оно што је добро урадио.

Осећам двоструки стид: што у болу први пут у мом свесном животу нисам са људском већином моје земље и што та људска већина, тај мој народ, нема у овим часовима и данима ниједно више и достојније осећање осим бола за човеком који га је у модерној историји највише изиграо, обмануо и понизио….

Еманципација од титоизма није еманципација од идеологије, него од једног система општељудских вредности, рајетинског и поданичког менталитета, једног ниског, примитивног схватања света. Титоизам је примитивизам – историјски, цивилизацијски, политички. Титоисти лажу патетично и дрско, као вулгарне циркуске варалице на сеоским вашарима…

ДЕВЕТИ МАЈ: Тај пролетерски маршал отерао је у смрт стотине хиљада са симболом петокраке, одузевши им крст, а сахранио се без тог симбола.

Основна његова моћ: лукавство. Тиберијевско лукавство. Притворство. Велики лицемер. Те две особине довољне су да га у једном покрету, какав је био комунистички, учине вођом и „творцем“ победа!

Нека му је вечна слава и хвала што ме учинио својим непријатељем. Што ме прогонио због истине и приморао да широко отворених очију гледам стварност; што ме подстакао да преиспитам своја идеолошка уверења и погледам „наше револуционарне тековине“ и са становишта поражених; што ми је помогао да критичније мислим о свету и људима но што бих мислио као његов истомишљеник; што ме ослободио идеолошких заблуда и илузија па могу као писац да гледам свет… Што ћу о њему писати као његов противник. Што ћу умрети као противник његових присталица…

(из књиге „Пишчеви записи“ Добрице Ћосића)