Пише: Донко Ракочевић
На питање новинара другосрбијанског и мондијалистичког магазина „Недељник“: Ко су ваши књижевни и духовни учитељи? – владика Григорије је одговорио:
„Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. У последње време, на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога.“
Добро сте прочитали – рекао је: „Ханс Кинг је један од мени најдражих теолога“! Дакле, ни Свети Сава, ни епископ Николај (Велимировић) , ни св. Јустин (Поповић), него Ханс Кинг! Узгред да кажем, да на пет страница интервјуа ниједном није поменуо нити једног од наших црквених отаца, па чак ни Исуса Христа.
Свега сам се наслушао у животу, и више ме ништа не може изненадити ни када говоре црквени великодостојници, али да један православни владика за узора има римокатоличког теолога, који је уз то професор екуменске теологије и директор Института за екуменске задатке Свеучилишта у Тубингену, стварно ме је шокирало!
И то није све! Ханс Кинг је идејни творац и водећи заговорник идеје „свјетског етоса“, због чега му је Конгрегација за вјеру Римокатоличке цркве одузела дозволу за црквено учење, иако је био теолошки савјетник на Другом ватиканском концилу (био је најмлађи концилски теолог).
Шта је то „свјетски етос? По Кинговој дефиницији, то је универзални оквир глобализације, заједнички именитељ свјетских етика, који се проналази у такозваном златном правилу: „Не чини другоме оно што не желиш да други чини теби.“
Осим ове формалне одреднице, „свјетски етос“ се препознаје у три своје садржајне вриједности: у светости живота (вриједности коју је барем 500 година прије хришћанства представио Буда), посвећености мртвих (вриједности коју је 400 година прије хришћанства заступао Софокле у својој трагедији Антигона) и аутономном људском достојанству, што га је у модерном савременом облику формулисало европско просветитељство.
Сваком ко познаје православне каноне и учење наших светих отаца, као и Нови завјет, јасно је о каквом отпадништву је ријеч.
Наши свети оци, као и Свето писмо, нас уче да Господ неће нестанак народа у тако схваћеном јединственом човјечанству, него мир међу народима, разним народима, тј. божанску, Христову хармонију међу црквама.
Суштина православног учења је вјерност библијском духу различитости и саборности разлика, духу воље Божије која се показује на народима, а не на апстрактном човјечанству. Тај дух библијске различитости и посебности је супротан екуменистичком и мондијалистичком духу „свјетског етоса“ који би поништавајући сваку богодану различитост и посебност, у крајњем исходу да све подведе под један именитељ – супротан Богу, на Антихриста.
„Мондијализам је против личности, иконе Христове, јер је против осјећања које израста из човјекове завичајности“, говорио је пок. Жарко Видовић, један од највећих српских хришћанских мислилаца.
„Проблем опстанка српске нације је проблем самог хришћанства. Ниједну Цркву као Српску није у њеној мисији – националној мисији, у толикој мјери угрозила општечовјечанска, свјетска култура, у тежњи да уништи идентитет човјека! Мисија Српске православне цркве (која није „свјетска“ него национална, тј. црквена, саборно лична) је да у тој мисији покаже свијету – свјетлост и истину православља!“
Шта ли би тек, да је жив, Жарко Видовић рекао да је прочитао овај интервју владике Григорија у ком велича главног идеолога мондијализма?
