Трагом трача

ЦРНОГОРЦИ У БЕОГРАДУ (2): Шуше и маруше!

3524

Од како је кнез Александар Карађорђевић, 1845. године, издао наредбу о сваковрсној помоћи досељеним Црногорцима, од којих је већина жељела да иде у пандуре, до данас када се у Србији у звијезде кују Жарко Лаушевић, Мима Караџић, Андрија Милошевић…, у Београду „има прођу“  свако ко долази из Црне Горе, па и Свето Маровић и Веско Мујовић

Пише: Љубиша Морачанин

Вијек и по, Црногорцима је у Србији, самим доласком, била обезбијеђeна комплетна егзистенција – посао, стан, храна, чак и алат (сјекире, косе, будаци, мотике) и по пар волова. Но, путописци свједоче да су Црногорци највише вољели да ступе у државну службу, посебно у пандуре…

Највише државне институције, па и сам краљ, доносили су посебне законе који су имали за циљ да нахране досељене Црногорце, дају им посједе, чак и мотике. Све о државном трошку. Тако је  1854, кнез Александар Карађорђевић издао наредбу о помоћи досељеним црногорским породицама :

„Министарство унутрашњих дела одредиће срез у који ће се породица населити и наредиће да им се да онолико земље колико се за добро нађе…  При усељавању обавезно свакој породоци одмах дати од 100 до 150 ока хране…  Министарство ће свакој породици дати по 600 гроша чаршијских…Све црногорске насељенике ослободити сваког данка, пореза и давања. Окружно начелство је обавезно да нађе начина да код осталог народа, што живи у срезу, побуди братска и хришћанска осјећања према Црногорцима и да им се у њиховој оскудици у свакој прилици нађу при руци.“

Како тада, тако данас… Србијанци се у свакој (не)прилици нађу Црногорцима при руци, па су тако пружили уточиште и Светозару Маровићу који је, по сопственом признању, био на челу криминалне групе која је у осам корупционашких афера оштетила будвански буџет за неколико десетина милиона евра. Исти тај Маровић је до скора био је на челу Политичког савјета ДПС-а који се бавио и идентитетским питањима, у склопу којих је требало збрисати српство из Црне Горе и Српску православну цркву! Мило Ђукановић је лани изјавио да Маровић није промијенио однос према ДПС-у, па самим тим и према поменутим питањима.

Свето Маровић у једној београдској кладионици

Још један Милов пријатељ до скора је ведрио и облачио по Србији. Ријеч је о једном од највећих превараната у историји Црне Горе, Веселину Веску Мујовићу, који је по Србији извео многоструко веће преваре од оне којом је Светозара Маровића ојадио за 800.000 евра, а Лазара Рађеновића за 200.000 евра, све возећи се у службеном аутомобилу МУП-а Србије. Те његове преваре по Србији детаљно је истражио Раде Јеренић, новинар „Експреса“.

„Веселин Мујовић је прави дијамант, најдрагоценији за српско Специјално тужилаштво. Кога је све познавао, са ким је све друговао, кога је све братом и побратимом звао, ко му је долазио на ноге и чија је врата ногом отварао, кога је уцењивао, у чије име и по чијем налогу, кога је саслушавао, за кога је све и шта је све радио… Када би Веселин Мујовић на бар нека од ових питања одговорио, много би јаснија српским правосудним органима била веза између криминала и политике, полиције и криминала, и полиције и полиције…“, пише Јеренић у поменутом тексту.

Веселин Веско Мујовић

Маровић и Мујовић су два најсвежија примјера шта Црногорци могу да раде по Србији. У међувремену, од оне 1854. године, памти Београд на хиљаде „маровића“ и „мујовића“, али ћемо поменути само неколико карактеристичних примјера.

Јован Пламенац (1873-1944) је био један од вођа зеленаша и главни протагониста Божићне побуне 1919. уперене против уједињења Црне Горе са Србијом и потоњег образовања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Након бјекства у Италију на почетку неуспјеле побуне, Пламенац је постао предсједник црногорске владе у егзилу. На том мјесту је заповиједао избјеглим зеленашима који су се обучавали у граду Гаета уз италијанску помоћ прије него што су потајно превезени преко Јадранског мора назад у Црну Гору гдје су наставили герилску активност.

Јован Пламенац

Потпуно неочекивано, Пламенац 1925. долази у Краљевину СХС. Једним дугачким писмом краљу Александру Карађорђевићу обећава лојалност југословенској држави. Заузврат, Пламенац у Београду добија не само амнестију већ и министарску пензију.

Почетком Другог свјетског рата, Пламенац ступа у контакте са усташким режимом, њемачким властима, али и Бенитом Мусолинијем којем износи предлог о стварању „реалне уније“ Црне Горе и Италије. „Са око 8 милиона становника, Црна Гора и Италија имале би заједничку спољну политику, војску и царинску политику, затим саобраћај, привреду, здравство, социјална и радна питања, а аутономне би биле администрација, полиција, судство и образовање“, каже се у Пламенчевом меморандуму упућеном Бениту Мусолинију.

Не зна се тачно како је скончао, али се претпоставља да су га убили партизана негдје код Цетиња, 1944. године. Ти исти црногорски партизани су већ наредне, 1945. године, извршили „десант“ на Дедиње. Црногорци су у свему подражавали Броза. Он никад није имао своју кућу, живио је увијек у отетој. И они. И кад би зидови вила са Дедиња, у које су упали, кад би ти зидови умјели да приповедају, била би то митска гусларска епика о брђанском владалаштву (Макијавели је аматер), ко је први међ нама, о убиствима, славопојкама, каријеризму, намјештању, подметању, о генералским и амбасадорским постављењима…

Броз је најплодније тло нашао, како каже познати историчар Предраг Ј. Марковић, у “вероломном црногорском карактеру”. Још једна карактеристика људи са тог поднебља је изграђена склоност ка избору лукративних занимања у животу. Тумачећи притом закон који дијели дјелатности на оне са ове или оне стране прилично флексибилно. Што би рекао друг Стари, “не треба се држати закона као пијан плота”. Отуда велики број Црногораца и у криминалним круговима у Београду, гдје врло брзо успостављају примат који је сада, богуми, прерастао и европске оквире.

Сем криминала, политике и полиције, Црногорци у Србији заузимају значајна мјеста у културном животу, али то не значи да и тамо не доспијевају некултурни и незајежљиви, антисрпски и антихришћански настројени. Тако почетком 90-гих година прошлог вијека, у сред Београда, у Југословенском драмском позоришту, Жарко Лаушевић игра Светог Саву, на „креативан“ начин скрнавећи лик највећег српског светитеља, због чега је публика прекинула представу, што можете видјети на овом видео снимку:

https://www.youtube.com/watch?time_continue=9&v=h6UxmXdwpXM

Пошто је двије године касније убио два младића у Подгорици, Жарко Лаушевић је побјегао за Америку, да би га 2011. године предсједник Србије, Борис Тадић, помиловао, односно ослободио од 13 година затвора на колико је био правоснажно осуђен. Србијанским властима је и то било мало, па је неколико мјесеци касније министар полиције Ивица Дачић лично однио пасош Србије у Њујорк на руке двоструком убици.

О каквом антихристу и богохулнику је ријеч, најбоље свједочи цитат из његове аутобиографске књиге „Година прође, а дан никако“:

“Зар те муке Исус стварно није могао избећи, него је, онако (мазохистички), дозволио да се Римљани сеире над њим, изазивајући сажаљење и згражавање које је, опет, тако годило његовом самољубљу? Па, будимо разумни (Колаковски би се сложио са мном) могао је да се спасе, јер је био чудотворац, а није то урадио из пропагандних разлога. Или је самољубље било у питању? Или егзибиЦионизам? Намерно је постио пред тај перформанс и намерно остао у најинтимнијем рубљу да би обожаватељке могле вековима касније да уздишу за његовим обнаженим недрима, ребрима и бедрима. Колико је дана одбијао храну пред премијеру? Намерно је то урадио и толико мршав био… Па шта, ако богохулим? Није ми први пут…”

Ни ово најужасније скрнављење лика и дјела Исуса Христа, не смета Србијанцима (част изузецима!); ових дана не можете отворити ниједну београдску новину или телевизију да не налетите на величање лика и дјела Жарка Лаушевића, или на његове јефтине форе и фазоне којима покушава да придобије публику.

Мима Караџић није убио никог, али то је иста безбожничка фела, којој ништа није свето, сем да се на глумачки таленат и врцави хумор дође до простора у медијима, односно до нових улога, и нових хонорара. Тако се прије три године нашао у пропагандном видео-споту за учлањење Црне Горе у НАТО, иако је стално тврдио да га политика не интересује. Погледајте видео:

https://www.youtube.com/watch?time_continue=41&v=-C2KyF1LL24

После се у београдским медијима правдао да није знао о чему се ради (!), да су га преварили, што је био „јефтин“ алиби, пошто је узео лову. Ако је заиста био преварен, зашто се званично није огласио и тужио оне који су га преварили.

„Немам проблем са тим што у Црној Гори себе неко доживљава као Црногорца, а неко као Србина. Тешко ми је да коментаришем политичку ситуацију, и у Србији и у Црној Гори. Глумац сам и желим да то и останем. Не занима ме ко је у праву, а ко није. Свако може да се декларише онако како хоће, али код куће. Некад смо били сви Југословени, па нас је било брига ко је које националности. Чак је било и симпатично бити Црногорац или Далматинац“, изјавио је у интервјуу за Вечерње Новости.

Као што видите, Миму не занима ко је у праву а ко није, што ће рећи – забоље га уво за дискриминисани српски народ у Црној Гори, или за отето Косово. Неће ни да се национално одреди, не жели да се замјера никоме; раскочарен између Београда и Подгорице, остао је без муда као и многи Црногорци у Београду, прије и после њега.

Наравно, нису сви Црногорци у Београду такви, али о онима другима  писали смо прошли пут:

ЦРНОГОРЦИ У БЕОГРАДУ: Сви гости хотела „Москва“