КАКО СМО ЗАУЗЕЛИ ПРЕСТОНИЦУ СРБИЈЕ?

ЦРНОГОРЦИ У БЕОГРАДУ: Сви гости хотела „Москва“

17142

Хотел „Москва“ је омиљено окупљалиште Црногораца у Београду, али да се само познати окупе, потребан би био много већи простор, макар „Сава центар“. Ми смо пописали оне најпознатије из културе, естраде, бизниса, медија и спорта, с освртом на претходне деценије кад су црногорски кадрови „дрмали“ и политиком и привредом

Пише: Љубиша Морачанин

Црногорци деценијама одлазе у Београд, прво из патриотских, а потом из економских разлога,  као и због школовања. Србија је Црногорцима друга отаџбина, а Београд град који их прима са пуно топлине и повјерења, и у коме се врло брзо адаптирају. Већина из Црне Горе пође са српским националним осјећањем, а неки га задобију тамо, али има и оних који се и даље изјашњавају као Црногорци, попут кошаркашког тренера Дејана Радоњића, глумаца Андрије Милошевића и Миме Караџића, писца Божа Копривице, редитеља Јагоша Марковића, пјевача Сергеја Ћетковића или новинара Мања Вукотића.

Миграције Црногораца ка Србији, а посебнo Београду, одмах после Другог свјетског рата добиле су такав замах да су привукле и пажњу западних дипломата у југословенској престоници, који су својим владама слали извјештаје о најезди из Црне Горе.

–Велики број Црногораца дошао је тада до своја ‘четири зида’ у Београду простом отимачином кућа и станова од људи који су, насумице, означени као ‘рекационарни елементи’ – каже историчар проф. др Живко Андријашевић.

–Многи од тих људи нијесу имали никакве кривице, али је посједовање куће на атрактивној локацији било довољно за одлуку ‘рејонског комитета’ да им се одузме имовина. Црногорци, најгласнији борци за правду, чојство и јунаштво, почели су тако да живе своје београдске дане у елитним, отетим кућама.

Следећи „јуриш“ Црногораца на Београд десио се 60-тих година, о чему свједочи Марко Ницовић, један од петорице браће Ницовић који су из Колашина отишли у југословенску престоницу на школовање, као и многи други ђетићи, али су се тамо прославили и као спортисти, а богами и као тучароши. Он тврди да су Београд, у том смислу, наприје освојили Стевица Марковић и Мишко Мартиновић.

-Када сам ја 1964. године дошао у Београд, Црногорци су као неустрашиви момци доминирали главним градом. Многи од њих су као познати спортисти радили као чувари у београдским салама за игранке, као вратари у ресторанима, као каскадери – каже Марко Ницовић, који је био познати каратиста исто као и браћа му.

–У велеградским тучама, најспретнији су били наши Жарко Трифуновић и Михајло Бурић, а крајем шездесетих нико није смио да стане на црту Киру Радовићу.

Почетком 70-тих, на београдском асфалту су били Рајо Цемовић из Берана, који је студирао Економију и био афирмисан као каратиста, затим Гидра Стојановић, боксери Ђорђе Божовић Гишка, Дарко Ашанин и Ранко Рубежић, који су стигли из Мојковца.

Укупно шест генерација „тврдих“ момака из Црне Горе оставило је велики траг на улицама Београда. Последњој таквој генерацији припадали су, почетком 90-тих, Жељко Ражнатовић Аркан, Дуги Лаиновић, Звонко Осмајлић.

Но, нијесу Црногорци у Београду били најјачи само на улици и на спортским теренима, многи су се прославили у интелектуалним сферама, прије свега као адвокати, љекари, новинари, научници, умјетници, политичари.

-Међу Црногорцима тешко да има неке средине. Они су или људи изузетних квалитета и образовања или пак људи ништавила, они са најнижим људским поривима – каже београдски адвокат Слободан Шошкић, поријеклом из Улотине код Андријевице.

–Тако и нас Шошкића има доста међу адвокатима и судијама, али нас има и у криминогеном миљеу.

У свијету криминала, најпознатији је последњих година био Дарко Шарић, који је оптужен за шверц 5,7 тона кокаина из Јужне Америке, док се најопаснијим Црногорцима могу комотно сматрати Андрија Драшковић и Веселин Вукотић, који су сумњичени за бројна  убиства, а недавно су у Бриселу осуђени за убиство Енвера Хадрија 1990. године у белгијској престоници.

У многим сферама друштвеног и политичког живота, Црногорци су се у Београду дочепали високих мјеста, често преко племенских и рођачких веза. Али је било и пуно оних којима нијесу требале везе и везице, већ су имали довољно талента, знања и способности. Такви су били великани: Петар Лубарда, Борислав Пекић, Милован Ђилас, Миодраг Булатовић, Михаило Лалић, Милутин Шошкић, Велибор Васовић, глумац Драган Николић који је пар година прије смрти проглашен за почасног грађанина Берана, одакле му је ђед одселио 1924. године.

И данас у Београду, у доброј мјери, ведре и облаче Црногорци, мада не у толикој мјери као у претходним деценијама. Посебно у политици је значајно пало њихово присуство, после доминације Слободана Милошевића и Бориса Тадића. Данас их нема на лидерским позицијама, али их има у скупштинским клупама и на разним државним функцијама. Славица Ђукић Дејановић је у једном интервјуу објаснила да је њен отац у ствари Шћекић који се у Београд доселио из околине Берана. Ту су и Милош Алигрудић, Беба Поповић, Владимир Божовић, Александар Никитиовић, Даница Драшковић, Зоран Лутовац, Жарко Обрадовић, Марија Богдановић, политички аналитичари Ђорђе Вукадиновић и Миша Ђурковић, специјални тужилац Владимир Вукчевић…

КУЛТУРА: Миро Вуксановић, Драган Лакићевић, Љиљана Ђуровић Хабјановић, Алек Вукадиновић, Матија Бећковић, Данило Бећковић, Желидраг Никчевић, Катарина Брајовић, Јагош Ђуретић, Војин Ћетковић, Маја Новељић, Вјера Мујовић, Марија Вицковић, сликар Предраг Драговић, књижевник Предраг Драгић, Вук Костић, Миша Јанкетић, Вида Огњеновић, Петар Божовић, браћа Караџић, Стеван Копривица, Воја Брајовић, Љиљана Благојевић, Борка Павићевић, Никола Кусовац, Благоје Баковић, Рајко Петров Ного, Момчило Селић, Лидија Вукићевић, Исидора Бјелица, Гојко Балетић…

МЕДИЈИ: Веселин Симоновић (уредник Блица), Драгољуб Жарковић, Мањо Вукотић, Данко Васовић, Весна Дедић, Јован Мемедовић, Вања Булић, Милорад Вучелић, Весна Радусиновић, Драган Радевић, Весна Малишић, Југослав Влаховић, Небојша Јеврић, Петар Милатовић, Сања Пурић, Оља Бећковић, Радивоје Бојичић, Бранка Богавац…

ЕСТРАДА: Владо Георгијев, Сергеј Ћетковић, Жељко Јоксимовић, Драгољуб Ђуричић, Милена Вучић, Кнез, Гога Секулић, Екстра Нена, Шеки Турковић, Небојша Лутовац, гуслар Ђорђе Копривица, Ђорђе Давид (Николић из Катунске нахије), гуслар Бошко Вујачић, Шако Полумента, Жељко Самарџић, Зоран Калезић, Слађа Делибашић, Беки Бекић, Анчи Дабетић, Рамбо Амадеус, Бајага, Миломир Миљанић, Миливоје Бубања…

БИЗНИС: Мирослав Мишковић, Миодраг Костић, Милан Беко, Бато Бутуровић, Војин Лазаревић, браћа Ницовић, браћа Рутовић, Предраг Ђуровић, Радуле Кнежевић, Данко Дунић, браћа Остојић, Нада Момировић („Мона“), браћа Кљајевић, Милија Зечевић, Милан Грбовић, Милија Бабовић, Драшко Магделинић, браћа Бојовић, браћа Шарановић, Рајко Таушан, браћа Пурић, Жељко Кнежевић…

СПОРТ: Новак Ђоковић, Јелена Јанковић, Ана Ивановић, Никола Пековић, Жарко Паспаљ, Душко Вујошевић, Андрија Прлаиновић, Игор Ракочевић, Томислав Караџић, Звездан Терзић, Зоран Дамјановић, Жарко Зечевић, Бранислав Делић, Милош Никић, браћа Перуничић, Веселин Вујовић…

НАУКА: Мило Ломпар, Љубомир Зуковић, Бранко Поповић, Радоје Ћаловић, Мило Марјановић, Шћепан Ушћумлић, Радоман Божовић, Рдаовна Радиновић, Славенко Терзић, Веселин Ђуретић, Симон Ђуретић, Димитрије Калезић, Часлав Копривица, Ратко Божовић, Радивоје Паповић, Милан Булајић, Ранко Булатовић, Миливоје Вемић, Радивоје Вемић, Бранко Вујовић, Радоје Вукотић, Јован Делић, Мато Пижурица, Михаило Шћепановић, Бошко Ђурђић, Миливоје Јашовић, Михаило јауковић, Слободан Коматина, Радмило Маројевић, Стеван Матијешевић, Аника Сковран, Миладин Шошкић, Радојка Вукчевић…

МЕДИЦИНА: Божина Радевић, Милован Бојић, Славко Томић, Милика Ашанин, Слободан Томић, Светомир Ивановић, Бранко Радуловић, Саво Бојовић, Светомир Стожинић, Блажо Злопаша, Новак Вуковић, Милорад Јаћимовић, Јован Перуничић, Шпиро Радуловић, Слободан Дракић, Радоје Зечевић, Василије Дрецун, Вељко Ђерковић, Боривоје Ускоковић, Стеван Матијашевић, Љиљана Меденица, Радоје Чоловић, Боро Бутуровић, Ратимир Бајагић, Василије Калезић, Милан Вулевић, Момчило Бубања, Милан Милачић, Томислав Малишић, Бошко Ђукановић…