скидање прашине

ТРЕЋИ РИМ: Москва против византијских традиција!

7146
Руски манастир Пантелејмон на Светој гори која је под управом Васељенске патријаршије

Свједоци смо жестоких руских напада на васељенску патријаршију, поводом формирања Украјинске цркве. Но, то није ништа ново, руски отклон од византијских традиција, траје још од пада Цариграда 1453. године, само што су се поводи мијењали, а мотив је увијек био исти – центар православља измјестити у Москву!

Пише: Љубиша Морачанин

Флота од свије стотине руских бродова, 18. јуна 860. године, непримијећено улази у Босфор, окреће се против Цариграда и напада град с мора. Византинци су били потпуно изненађени и неспремни – царска флота била је у водама Средоземља, у борби против Арапа. Градска предграђа, обала Босфора и Принчевска острва, били су беспомоћни пред суровим харањем варвара.

Током наредних 150 година, Руси су заузимали истакнуто мјесто у страховима становнике града на Босфору. Сусретали су Византинци са свакаквим нападачима на њихов главни град, али већих дивљака од Руса нијесу гледали.

Византијско-руски односи су у том периоду, ипак, осцилирали, од оружаних сукоба до пријатељских споразума. Ратови су вођени поменуте 860. године, па потом 907, 941, 944, 969-971, а мировни споразуми закључивани 838-839, 861, 911, 945, 957 и 971. године.

У Цариграду, 2. септембра 911, руски и византијски изасланици потписују споразум који представља значајно обиљежје у историји њихових односа. Текст се налази у Руском љетопису, а из њега се види да су Руси добили потпуно ослобођење од царинских дажбина, посебан смјештај у преграђу Св. Маманта (данашњи Бешикташ) и бесплатну храну за шест мјесеци, што представља двоструко дужи период од устаљеног ограничења боравка страних трговаца у граду.

Тим уговором нијесу престала непријатељства између Руса и Византинаца, али нам он казује да су варијашки господари Русије и њихови словенски поданици, преко трговине, дипломатије и личних веза увучени дубље у привредну и политичку орбиту Византије. Ове везе су неизбјежно подстицале културну размјену – руски трговци и најамници, дипломатски изасланици из обје земље, стално су путовали између Кијева и Цариграда и преносили идеје, увјерења и моду.

Када су посланици кијевског кнеза Олега дошли у Цариград 911. године да ратифукују споразум са Византијом, цар Лав VI је одредио неке званичнике да им покажу знаменитости града; водили су их да виде палате препуне лијепих и скупоцених предмета, цркве са најпознатијим хришћанским светињама, а водичи нијесу пропуштали ниједну прилику да им „проповиједају своју вјеру и подучавају их правој религији“.  Можемо претпоставити да је врхунац овог обиласка била црква св. Софија, под чијим су сводовима душе варвара биле толико обузете љепотом и величанственошћу, да су после тога многи пагански народи били покрштени.

Године 957, византијско хришћанство добило је најславнију обраћеницу до данас – руску кнегињу Олгу. Владарка је пошла у мировну мисију у Цариград, гдје су је примили цар и царица. Или прије, или послије ове посјете, постала је хришћанка и узела име царице Јелене, жене Константина VII, које је на симболичан начин одражавало њену нову духовну и политичку везу са царским двором. Но, по повртаку у Русију, Олга није била кадра да своју вјеру наметне својим поданицима; само је утрла пут коначном тријумфу византисјког хришћанства у Русији, што ће бити остварено за валадавине њеног унука Владимира (960-1015) који је покрстио сав руски народ.

Поједини историчари сматрају да је амбициозни кнез Владимир прије свега желео да уједини земљу и да је из тог разлога одбацио култ Перуна и примио хришћанство. Тако је уједно добио и утицајног страног савезника и трговачког партнера. Са друге стране, Руска православна црква је канонизовала кнеза Владимира као светитеља.

У 14. вијеку дјелимично, и у 15. вијеку, руска култура доживљава нови надолазак византијских утицаја. Али, било је то навечерје кризе и раскида. Истина, та се криза није назирала и раскид се није припремао у културној самосвијести. Била је то, прије свега, национално-државна криза повезана са државним растом Москве, са буђењем црквено-политичке независности од Цариграда.

У току 14. вијека, са прекидима али и великом оштрином и напрегнутошћу, тече расправа између Москве и Цариграда. Она се прије прекида, него што се окончава. Повод за раскид даје Флорентински сабор и одлазак из Грчке одасланог митрополита Исисдора (касније кардинала) на тај „неблагословени осми сабор“. Грчко одступништво на том сабору, дало је основ и повод да се прогласи руска независност. Био је то црквено-политички чин.

Пад Константинопоља 1453. године, био је апокалиптичко знамење и свједочанство. Много година касније, кнез Андреј Курбски пише: „Као да би ослобођен сатана из тамнице своје…“

Баш у тим перспективама апокалиптичког неспокоја оцртавају се први обриси познате теорије Трећег Рима. Била је то управо есхатолошка теорија: „Два Рима падоше, а трећи стоји, а четвртога бити неће…“

Ако је Москва Трећи Рим, она је и – последњи, тј. наступила је последња епоха, последње „земно царство“, крај се приближава.

У сваком случају, Трећим Римом  не продужава се Други Рим (Костантинопољ), већ се замјењује. Задатак је не у томе да се продужи и очува непрекиднутост византијске традиције, него у томе да се замијени, да се подиге нови Рим као замјена пређашњега, палога и пропалога. „Московски цареви су хтјели да буду наследници византијских царева, не излазећи из Москве и не ступивши у Константинопољ“ (Кантарјев).

У објашњењу пада Другог Рима код Руса се обично говори о насиљу „Агарјана“  али и о непоузданости Грка који су живјели „у области безбожних Турака и њиховог паганског цара“. Тако долази до сужења православног видокруга. И нема још много до потпуног прекида самог грчког предања, до заборава и саме византијске православне старине, тј. светоотачке прошлости.

Јавља се опасност да се мјесним и националним предањем истисне и непримијетно  замијени васељенско црквено-историјско предање, опасност затварања у несталне границе свога помјеснога националног памћења. Чувени руски теолог Владимир Соловјев (1853-1900) назвао је то назвао „протестантизам мјеснога предања“.

Наравно, нијесу сви тако расуђивали и таква застрањења нијесу се десила одједном, у једном маху, прије би се рекло да ће ескалацију доживјети средином 16. вијека. А врло је карактеристично да је при томе долазило до потпуног искључивања и порицања грчког посредништва чак и у прошлости. У сваком случају, постепено се а ипак доста брзо не само умањује ауторитет Византије, него се гаси и само интересовање за њу. Одлучујуће је било, прије свега, управо националистичко самоувјерење.

У исто вријеме, пак, развијају се и јачају руске везе са Западом. За многе је крајем 15. вијека већ стварнијим изгледао Запад, него разорена и освојена Византија. Све се више с дивљењем гледа у западне центре него у православни центар на Босфору. Такво субјективно осјећање сасвим је разумљиво и природно за „реалне политичаре“, за људе од политичке акције, али, ускоро се њиме прожимају и други друштвени слојеви.

Изгледало је да ће брак Ивана Трећег са Софијом Палеолог значити нови замах византијског утицаја на Москву. А у стварности, напротив, тај брак представљао је почетак руског позападњичавања. Јер, то је био „брак цара у Ватикану“. Наравно, Зоја или Софија јесте била византијска царска кћер, али, ипак, она је била васпитана у Унији, на начелима Флорентинског сабора, а њен старатељ био је кардинал Висарион. И брак је заиста склопљен у Ватикану, а папски легат је био послат да Софију отпрати у Москву. Он је морао размјерно брзо да се врати, али успостављене везе с Римом и Венецијом нијесу се прекидале.

Тај брак је прије довео до зближавања московске са италијанском савременошћу, него до оживљавања византинских предања и успомена. „Раздерао је завјесу између нас и Европе“, каже о Ивану Трећем још Николај Карамзин (1766-1826). „Грчка на издисају ускраћује нам остатке своје древне величине, Италија даје прве плодове умјетности која се у њој рађа. Народ још грезне у незнању, у грубости. Ни Влада још не дјелује по законима просвећеног ума.“

Иван Трећи је несумњиво имао љубав и склоност према Италији. Зато он позива њене мајсторе да изграђују и преуређују Кремљ, и дворац, и саборне цркве. Мање од свега показује се утицај Византије.

Постоје сви разлози да се Иван Трећи сматра западњаком. А још више да се западњаком сматра Василије Трећи (син Ивана Другог и „грчке врачаре“ како Софију назива Курбски), који је већ у потпуности васпитан у западном духу.

Руске дипломате су се почетком 16. вијека више бавиле плановима о савезу са Солиманом, него маштањима о „Константиновој очевини“, или крсташком походу на Цариград. Како тада, тако данас. Данашња званична Русија, на челу са Владимиром Путином, труди се да направи што чвршћи савез са режимом  антихришћански настројеног предсједника Турске, Реџепа Ердогана, ниједном не тражећи макар повратак Свете Софије у православне руке. Напротив, на све чешће Ердоганове пријетње да ће Свету Софију претворити у џамију, није стигао ниједан демарш из Москве.