скидање прашине

ПОДГОРИЦА 1707: Како су Срби ослободили владику Данила!

2406

Пошто су Турци  ухватили владику, довели су га у Подгорицу. Према казивању Маре, жене попа Риста, сина Хаџи-Саве Лаиновића, Турци су владику довели и ставили га под волат зетских градских врата, која су била на јужној страни. Том приликом виђела је да је ту сакупљен силан народ и да су муслимани клицали: “Хоћемо да објесимо влашкога владику!”

Два су узрока који су ме натјерали да ово напишем: прво, што, мислим, не би право било да прећутим предања која би иначе са мном пошла у гроб, и друго, што се сјећам како је наш историчар Руварац (давно је то било) у “Бранковом колу” писао о Бадњој ноћи у Црној Гори, трудећи се да докаже да од тога није ништа било.

Ја вјерујем, да је послије Бадње ноћи дошло на ред и владичино заробљавање у Зети. Стога ћу прије него почнем износити предања, која су се код нас у Подгорици сачувала, и то баш у ономе мјесту гђе се овај чин и одиграо, изнијети шта зна историја о овоме догаñају. Ево како Поповић каже у својој историји:

“Биће с прољећа 1707. године Зећани, с допуштењем и на вјеру скадарског везира, позову владику Данила, да им у селу Српској освешта нову цркву. Кад он тамо оде, Турци га ухвате, упрте му колац, на који ће да га ударе, па га тако отјерају у Подгорицу, гдје га стадоше метати на муке.

Молише Дамир-пашу Зећани и Црногорци, да поштеди владику и они да ће га благом откупити. Зећани му говорише: Ако ли, пашо, набијеш владику на колац, опоганићеш своју земљу у којој више нигђе ништа родити неће.

Али, те молбе не би помогле, да се паша не полакоми на откуп од 3.000 дуката. Црногорци и Зећани искупише међу собом 2.000, а трећу хиљаду узајмише од херцеговачког владике Саватија и тако откупе Данила.“

Овако пише Поповић у својој историји, док Милутиновић тврди да је откуп био 600 дуката, што је вјероватније. Знам да је баш у то доба владика Василије, доцније свети Василије, под Острогом купио неколико рала земље за два и по гроша. Дакле, мислим, да је дукат у оно доба имао велику моћ.

Треба напоменути још и то, да се Поповић ослања на народну пјесму, којој често не можемо вјеровати, особито гђе се нешто хвали или куди.

Сад ћу да изнесем ондашње прилике, у којима се налазила Зета и Подгорица, а тако и предање које се сачувало у Подгорици.

Црква у селу Српској као да је једина била у Зети. Турци су се свом снагом трудили да зетски народ одроде од своје вјере, што су унеколико и успјели.

Веома је интересантно да је овој цркви, коју су подигли Зећани у Српској, само олтар био од камена, а све друго, по једном предању, од прућа, а по другоме – од штица. О звонику није могло бити говора, већ је звоно морало бити у унутрашњости цркве, или је, можда, било какво клепетало.

У то доба у Подгорици били су главне старјешине Хусеин-паша Османагић и кадија Хаверић. Има их који мисле да је тада Подгорицом и њеном околином управљао Туркуша Омерпаша, а Поповић тога пашу назива Демир-паша. Подгорички муслимани тврде да у Подгорици нигда није било старјешина Туркуша све до половине XИX вијека. Стога, мислим, да је погрешно име Демирово, а тако и Омерово.

Кад је зетска депутација кренула да издејствује дозволу за владику Данила, да може доћи у Зету да освјешта цркву, они су најприје морали доћи у Подгорицу да измоле бурунтију, управо да је купе за добар новац, а тек тада су могли поћи с неком надом у Скадар везиру, разумије се, пошто и њега новцем задовоље. Депутација је успјела на свим позицијама. Сад је требало ићи на Цетиње. Али, док је депутација пошла за Цетиње да умоли владику, дотле је везир пријеким путем наредио властима у Подгорици, да владику – чим доñе у Зету – ухвате и објесе о врата града Подгорице.

Наредба је извршена пошто је црква била освештана. Пошто су владику ухватили, довели су га у Подгорицу. Према казивању Маре, жене попа Риста, сина Хаџи-Саве Лаиновића, Турци су владику довели и ставили га под волат зетских градских врата, која су била на јужној страни. Том приликом виђела је, да је ту сакупљен силан народ и да су муслимани клицали: “Хоћемо да објесимо влашкога владику!” Мара даље о томе моменту ништа није причала, јер се као дијете препала и утрчала у кућу.

Али, оно што није могла знати Мара – то нам причају Бајрам-бег и Амзо-бег Хаверићи, који су слушали како о томе причају њихови очеви и ђедови. Бајрам-бег зна да је том приликом дотрчао Ибрахим-ага Маљевић, добар јунак и веома виђена и уважена личност, и да је рекао ове ријечи: “Слушајте, Турци! Ако објесите владику, биће нам сваки свратак у бирићет! А, дина ми, запамтите, да владика није репа без коријена, него ће се побунити раја, а неће ни Црногорци с миром сјеђети”.

Ријечи и савјети Ибрахим-агине силно су у народу одјекнуле, а особито код старјешина. Стога је пала одлука да се пошаље молба везиру у Скадру, да владици опрости живот и да га ставе на откупе.

Сад је питање: док је дошао одговор, који се најмање морао чекати два дана, док татар пође и врати се Хотском гором – шта је до тада било с владиком?

Поп Бошко Поповић Љешкопољац, који је у Подгорици имао своје ближње рођаке Поповиће, Стијовиће и Шестиће и који је… (недостаје текст)

За ово попово дјело, краљ Никола Петровић дао је његовом потомству повељу да нигда држави не плаћају дажбине. А зна се да је исти владика Данило произвео попа Бошка у проту Подгорице и њене околине, који је имао парохију у Подгорици, јер ни у Лешкопољу није било цркве, свједочи да је за то вријеме владика био објешен, испод пазуха о зетска врата и да га је он подржавао, да тако не испусти душу.

Кад је татар донио писмо, наредба је била измијењена. Гласила је да се владика стави на откупе.

Што се тиче предања – у Подгорици код православних о томе имају двије верзије, обје од речене Маре. Прва је да је гледала како поново редом носе храну владици и друга да је Амзо-бег стари причао и ово: “У откупу су и подгорички Срби. Један је дао велику своту и кад су о томе дознали Арбанаси, ушли су тројица у његову кућу и опљачкали га до коже. Кућа је била на Тећији, у којој је негда становао Стефо Лукин Златичанин, која је кућа, онда за вријеме овога догаñаја, служила за мешћему (судницу), гђе је и тамница постојала.

Колико је владика висио, која је цифра била означена за откуп, о томе како код наших, тако ни код муслимана ништа није запамћено.

Према свему, види се, да је владика био у тамници све док се морао сабрати тако огроман новац, а то је вријеме морало бити дуго.

Сад нам је на реду да изнесемо још једно предање, које је причао г. Бајрам-бег Хаверић. Бајрам-бег зна да је владика заиста био ухваћен у Зети и да је био стављен на откупе и да тај откуп не може бити онако огроман као што каже г. Поповић, јер, каже бег, “онда је промет био у аспрама, јер је грош био веома велик”.

Овај бег испричао ми је један примјер из тога доба који карактерише његовога претка. Том приликом кад је требало сабрати откупе, власти су послале у Зету харачлије да саберу новац од Зећана. Како онда није било новца, јер је био потрошен за цркву и дозволе у Подгорици и Скадру, Зећани су свако у своме селу износили на продају све од чега се могао новац створити.

Подгоричани, Спужани и Жабљачани ишли су у Зету да тргују и да купе што им је потребно. Тако је био пошао и један Хаверић. Како је у Махали видио да један његов чивчија, који је био веома сиромашна стања, продаје једно крме, сажали му се, плати новац харачлијама и крме отјера кући свога чивчије. Харачлијама је то било противно и да би се осветили Хаверићу, наругали су му се и рекли: “Беже, је ли то твоје крме?”

Хамза-бег Хаверић приповиједао ми је још и то, да је заробљење владичино било стога што је везир хтио да му се свети за оно тајно подговарање Црногораца да убију домаће Турке. Амза-бег је још и то запамтио, да су му стари причали како је везир о овоме случају рапортисао султану и да је био грдно прекорен, што није владику објесио.

 (ИЛИЈА ЗЛАТИЧАНИН: “Личности, здања и предјели – некад и сад”, Подгорица 1933.)