Поглед с Истока

Књига која је уништила Србе!

3160

Османлијска Турска, Аустро-Угарска, нацистичка Њемачка, Павелићева Хрватска, НАТО – највећи су српски непријатељи кроз историју, али највећу штету српској нацији, нашем идентитету и менталитету, па и моралу, нанијела је једна књига…

 Пише: Донко Ракочевић

У Откривењу св. Јована Богослова, последњој књизи Новог завјета, каже се да ће у доба пред повратак Творца на земљу, свијет бити преплављен демонима, развратом и злобним догађајима, пошто ће човјечанство изгубити своје моралне границе. Ово није ништа друго него слика  данашњег свијета.

Стање сваковрсне дегенерације са којом се данас суочавамо је дуго у стварању. Почело је средином 19. вијека уз пораст његове главне покретачке силе: атеизма и преваре човјечанства. Карл Маркс је створио идеологију да обухвати превару у свим друштвеним областима, а Владимир Лењин је ставио теорију у бруталну праксу, Стаљин наставио још бруталније, а нама послао Јосипа Броза по истом задатку.

Маркс је објавио многе књиге током свог живота, најзначајанија је Манифест Комунистичке партије из 1848. године (дефинисала комунистичке циљеве), коју је урадио заједно са својим најближим сарадником Фридрихом Енгелсом.  У Манифесту, Маркс пише: „Комунистичка револуција је најрадикалнији прелом са традиционалним односима“; није чудо што његов развој укључује најрадикалнији прекид са традиционалним идејама. Дакле, сам Маркс је тачно резимирао праксу комунизма скоро протекла два вијека.

Оно што је мање познато је да је Марксов живот био процес у коме је своју душу претворио у ђавола и постао његов агент у људском домену. Маркс, међутим, није био атеиста. Пратио је ђаволски култ и постао демон чија је мисија била да спријечи човека да у последње вријеме не препозна Творца. У својој младости, Маркс је био побожан хришћанин. Био је одушевљен вјерник прије него што га је преобличио својом демонском трансформацијом.

У својој пјесми „Зов очајника“, Маркс је писао о својој намјери да се освети Богу:

„Значи, Бог ми је одузео све / Ништа осим освете ми не преостаје! / Осветити се желим, поносан на себе / Бићу које је горе на трону / Моја моћ је крпењача од слабости / А моје добро ја, није награђено! / Надграђиваћу свој престо / Хладан, огроман ће бити његов врх / Упориште ће бити надчудна гнусоба / Црна агонија-његов маршал.“

У пјесми „Бледа девојка“, Маркс је описао своју трансформацију: „Дакле одбацио сам небо са видика / Моја душа, једном верна Богу, изабрана је за пакао.“

Амерички политички филозоф Ерик Вогелин је забиљежио: „Маркс је знао да је он бог који ствара свијет, није желио да буде створење. Није желио да види свијет из перспективе створења које егзистира. … Хтео је да види свијет са становишта коинцидентне супротности, односно са положаја Бога.“

У сржи комунизма је атеизам и материјализам: пришивени су елементи из њемачке филозофије, француске друштвене револуције и британске политичке економије састављене као секуларна религија која је значила да замијени положај раније окупиран од стране Бога и православних вјеровања.

Бог је успоставио богату културу за људско друштво засновано на универзалним вриједностима, отварајући пут људима да се врате на Небо. Комунизам претвара свијет у своју цркву, грлећи све аспекте друштвеног живота под њену надлежност. Ђаво заузима људске мисли, изазивајући их да се побуне против Бога и одбаце традицију.

Све више људи прихватило је ову идеологију. До 1914. године било је отприлике 30 глобалних и локалних социјалистичких организација и безброј синдиката и задруга. На почетку Првог свјетског рата било је више од 10 милиона чланова синдиката и више од седам милиона кооперативних чланова.

Маркс видљиво утиче у овим европским земљама практично на сваку друштвену мисао, била политички или неполитички мотивисана једнако социјалистичком или радничком покрету

ИНФИЦИРАЊЕ РУСИЈЕ

У исто вријеме, комунизам је почео да се шири на исток. Од 1886. до 1890. године, Лењин је проучавао Капитал, пре него што је почео превођење Комунистичког манифеста на руски. Лењин је био затворен, а касније прогнан.

Први свјетски рат водио је до тријумфа комунизма у Русији. У вријеме револуције 1917. године која је срушила цара Николаја Другог, Лењин је био у Швајцарској. Пола године касније, вратио се у Русију и преузео власт током Октобарске револуције.

Русија је била нација с древним традицијама, огромном популацијом и богатим природним ресурсима. Успостављање совјетског режима на територији највеће свјетске државе био је велики поклон за свјетски комунистички покрет.

Као што је Први свјетски рат помагао успону руских комуниста, Други свјетски рат је подстакао да се комунистички покрет проширује широм Евроазије и прогута Кину.

Стаљин је рекао: „Овај рат није као у прошлости; онај ко окупира територију такође наметне свој сопствени друштвени систем“ После Другог светског рата Совјетски Савез је постао суперсила наоружана нуклеарним оружјем и манипулисао је свјетску политику да промовише комунизам широм свијета.

„Током хладног рата, слободни свијет је учествовао у жестоком сукобу са комунистичким кампом који се простирао на четири континента. Као и симбол таоистичког Таичија, половина је била ‘хладни’ комунизам, а друга је била ‘врући’ комунизам. Нације слободног свијета по облику демократске у суштини су се полако претвориле у социјалистичке“, пише историчар Ерих Хобсбовм у књизи „Како промијенити свијет – рефлексија о Марксу и марксизму„.

У огромној већини данашњих држава западне Европе, на власти су љевичарске партије које постепено бришу све традиционалне вриједности, а промовишу – блуд и разврат!

Образовне установе су почеле искључивати хришћанске идеје и традиционални морал; академски стандарди су снижени како би ученици били мање писмени и нумерисани, а и мање способни да формирају сопствене пресуде и користе здрав разум. Атеизам, теорија еволуције, материјализам, грађанска права и слобода с акцентом на права припадника ЛГБТ популације – постулати су данашњег школства, како у земљама ЕУ, тако и код нас.

КОНГРЕС У ДРЕЗДЕНУ, 1928.

Прошло је осам деценија од скупа југословенских комуниста који је промовисао мржњу према Србима и нацртао границе држава које ће се родити почетком деведесетих, те узрокавати велика страдања Срба све до данас.

У питању је Четврти конгрес КПЈ одржан у првој половини новембра 1928. године у Дрездену. Документи који су усвојени на том скупу, основ су свих каснијих антисрпских акција на простору Југославије, од усташких покоља у Другом свјетском рату, преко масовних ликвидација грађана Србије које је крајем рата извршила Титова ОЗНА (пронађене су књиге стријељаних, у којима је преко 36.000 имена), до крвавог распада Југославије крајем 20. вијека.

На почетку Конгреса у Дрездену, констатовано је да су стварањем Краљевине СХС под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. КПЈ је означила српску буржоазију као свог главног непријатеља, подвлачећи да та борба мора да започне признавањем отцјепљења етничким заједницама које то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС.

Све се то прецизно наводи у документу Конгреса, названом „Резолуција о привредном и политичком положају“, гдје стоји да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцјепљење. Дакле, само ово последње још није остварено.

Посебна пажња посвећена је „албанском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је суштинско. Констатује се да је после Првог свјетског рата једна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак, „како би се спојио угњетени и раскомадани албански народ и створио своју независну и уједињену Албанију“. Комунисти су, дакле, идејни творци стварања Велике Албаније!

Акциони програм“, најважнији документ Четвртог конгреса КПЈ, отворено позива све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“.

Тим документом посијано је сјеме антисрпства на југословенским просторима, и плодове даје све до данас.

За крај ћу цитирати мог колегу Ратка Дмитровића који је сјајно обрадио Конгрес у Дрездену као извор свеопштег антисрпства у бившим југословенским земљама, и кога цијелог живота мучи једно питање:

„Улупао сам педесет и четири године, намјенски прочитао брежуљак књига, докумената, записника, историјских уџбеника, сећања учесника важних догађаја, разговарао са људима, све трагајући за решењем једне мистерије, али није вредело. Нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим појавним облицима на простору бивше Југославије, најдубље укоријенио код Срба, иако је та идеологија у бившој држави једино Србима донијела огромна страдања, муке, протјеривања, губитак територија. Односно, због чега многи Срби и данас поштују комунистичке вође које су им нанијеле више зла него Хитлерове дивизије.“

Мој драги Ратко, Срби нијесу слушали Христове ријечи: „Заиста, заиста, кажем вам, морате увек бдјети и молити се, да вас ђаво не би искушао и засужњене повео за собом!“

Срби су послушали препоруку из члана 13. Статута КПЈ, да је сваки комуниста обавезан да буде антирелигиозан, интернационалан, анационалан и антинационалан. Та препорука дословно гласи:

„Комунист мора своју припадност партији у овом најважнијем видљиво изразити. Он мора одлучно, стопроцентно прекинути са религијом… Религија и комунизам су две силе које међусобно стоје у непомирљивој борби два непријатеља од којих комунизам неће никада своју руку пружити религији…“ (Статут Комунистичке партије Југославије, Издање Покрајинског комитета КПЈ за Србију, 14. јунуар 1942).

Срби су се одрекли Бога, и тако постали лак плијен ђавола!