Пише: Донко Ракочевић
Скулптура је у супротности са канонима православне иконографије… Наше меморисање прошлости, личности и догађаја, везано је за цркве (фреске и иконе), манастире, гробља. То су топоси нашег идентитета, мјеста окупљања и посредници између времена и вјечности и на колективном и на индивидуалном плану.
Скулптуре су карактеристичне за западну (римокатоличку, протестанску и масонску) културу, и отуда су нам и дошле, у 19. вијеку, под утицајем Доситеја Обрадовића и других Срба који су се одрицали свог Предања и Светосавља. (иначе, сам Доситеј је сахрањен у Саборној цркви у Београду, иако је тражио да почива крај Хајдучке чесме у Кошутњаку)
Због тога не треба да чуди противљење дијела србијанске интелектуалне и културне елите на које су наишле прве иницијативе за подизање споменика заслужним појединцима, средином 19. вијека. Вођене су дуге полемике, а противници споменика су сматрали да је значајним личностима, које нису црквене, довољно да се посвете имена улица, школа, универзитета и сличних институција.
Ипак, у овом периоду, тачније 1848. године, подигнут је један од првих националних споменика – Меморијал ослободиоцима Београда 1806. године, а 1882. године и први фигурални споменик – споменик кнезу Михајлу Обреновићу, вајара Енрика Пација, на Тргу републике.
Крајем 19. и почетком 20. Вијека, у Србији су подизани споемници пјесницима, тзв. херојима пера, чије је стваралаштво давало подстрек буђењу и формирању осјећања националне припадности (Ђури Даничићу 1894, Ђури Јакшићу1896, Војиславу Илићу 1904. године).
Стварањем прве Југославије, која је била прокатоличка и промасонска, креће масовно подизање споменика свакоме и свачему, а за оне најмонументалнјие Карађорђевићи ангажују хрватског умјетника Ивана Мештровића, који је на територији Србије поставио преко 40 својих антихришћанских умјетничких дјела.
Доласком комуниста на власт, масовно се подижу споменици народним херојима, првоборцима, и превасходно Јосипу Брозу иако је био жив, да би му на крају направили и вјечну „Кућу цвијећа“ у Београду.
Но, као што би се за време комунизма могло рећи да је било вријеме споменика (и по њиховом броју и по значају који су имали у колективном меморисању), за период од деведесетих година може се рећи супротно.
Године 1990, подигнут је на Новом гробљу последњи споменик колективном страдању током Другог светстког рата, а затим је наступило вријеме релативно неуобличене споменичке културе. Изгледа да вријеме транзиционих дешавања, које је практично тада почело, није давало много ,,политичког материјала“ који би заслуживао да буде овјековечен. Меморија је везивана за већ постојеће споменике, уколико је уопште везивана за споменике, народ се почео окретати Цркви и својим стварним традицијама. Ипак, почетком 90-тих у Београду су подигнути споменици Надежди Петровић, Иву Андрићу, Милошу Црњанском и Његошу.
Коначно, јуна 2003, на Врачару, испред храма Светог Саве, подигнут је монументалан споменик Светом Сави (на слици), дар руског вајара и академика Вјачеслава Михајловича Кликова и Међународног фонда словенске културе и писмености из Москве. Наша црква се није бунила, напротив, том приликом изведено је такозвано „мало освећење споменика” јер је ово мјесто одређено као привремено.
Све у свему, не само наш народ, него ни наше институције, на жалост и Црква, као ни интелектуална елита, нису у стању да се одупру западној култури, неправославним формама сјећања и меморисања прошлости. Није ријеч само о помодарству, неодстатку самопоуздања, него и о незнању, недовољној утемељености у православној култури, „испраним мозговима“ од стране комуниста, а богами и даље у прошлост све до Доситеја Обрадовића.
