СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Шта је за Митрофана Бана била Подгорица?

3472

Јунаштвом својијем и своје јуначке војске, књаз Никола ослободи прекрасну Зету, и с њоме заједно ову угледну варош Подгорицу, као главно мјесто у Зети. Те тако ова прекрасна српска покрајина, витешком и јунаком крвљу ослобођена, опет се одјела у првобитну хаљину српске самосталности – истиче митрофан Бан у говору 1885. године

Онијема ријечима којима је свети апостол Павао поздравио своје вјерне, поздрављам и ја вас, љубезни христијани, предрага моја паство – нека благодат, мир и љубав господа Бога и спаситеља нашега Исуса Христа буде са свима вама!

Нека вам Творац небесни дарује мир у домовима вашима, у породици и дјеци вашој, у душама вашим и у свим радњама вашима. Из Богом дарованог мира, нека међу вама процвати љубав к Богу и ближњему, да у таквој оданости к Богу испуните сваку Његову заповијед и да свагда љубите ближњега онаквом љубављу каквом само себе љубити можете.

Ваша прошлост доказ је ваше оданости ка светој православној вјери, јер под притиском туђега насиља и тешког искушења, ви, храбри Зећани, знали сте вазда вјерни остату нашој православној цркви и српској народности,

Но, прекрасној Зети, овој јуначкој колијевци, у којој су се изњивили многи славни мужеви и српски великани, суђено је било да кроз пуна четири вијека издржи и пренесе грдну тежину крвавијех туђих ланаца. Иако под тежином тијех гвозденијех верига подлеже погдјеко „плахи и лакоми“, али јуначки зетски народ, тврд и јак светом православном вјером и снажан родољубивијем српскијем осјећајима, јуначки пренесе и издржа тешки туђински јарам и сачува своју свету православну вјеру и српску народност.

Један пас другоме у аманет предавао је чување свете православне вјере и српске свијести. Млађи нараштај тврдо и ненарушиво хранио је те свете завјештајне аманете својијех предака, те се тако из рода у род очувала света хришћанска вјера у славној Зети, све до нашијех дана.

Али, таква трпјења, патње и муке, изађоше пред судом Творца небеснога, и Бог се смилова те утјеши избављењем многога робујућега Србина.

Бог благослови оружје његовога величанства благовјернга господара нашега књаза Николе, те јунаштвом својијем и своје јуначке војске, ослободи прекрасну Зету, и с њоме заједно ову угледну варош Подгорицу, као главно мјесто у Зети. Те тако ова прекрасна српска покрајина, витешком и јунаком крвљу ослобођена, опет се одјела у првобитну хаљину српске самосталности.

Уздањем на Бога, његово величанство наш узвишени Господар ослободио је ову земљу – вашу домовину. Зато и ви, благочестиви христијани, свагда се уздајте на Бога, јер без Његове помоћи све наше радње и предузећа биле би без користи. Сваки наш посао који не би био отпочет у име Божје, остао би без користи и успјеха. Вјера је непоколебиви темељ на коме се с поуздањем може подизати свака срећа и напредак.

У то име и ја, као ваш архипастир, Творца небеснога молим, да благодат, мир и љубав Божја свагда на вама и домовима вашима остане, како би вас ти дарови Божји управљалиу и руководили на свако дјело богоугодно, на највеће задовољство његовог височанства нашега књаза Николе, на корист наше свете православне цркве, на срећу и благо драге домовине наше и на наше времено и вјечно спасење.

Амин!

(говор црногорског митрополита Митрофана Бана приликом прве каноничке посјете Подгорици, 1885. године; објављен у књизи „Бесједе митрополита Митрофана“ – Државна штампарија на Цетињу 1902)

Митрофан Бан је рођен у Грбљу 15. марта 1841. године. Био је митрополит Црне Горе, Брда и Приморја. Основну школу учио је у селу Врановићима и у Котору. Замонашио се у манастиру Савини 1865. године. Именован је за настојатеља манастира Подластве 1867. године. Постао је игуман манастира Мораче 7. септембра 1870. године. У то вријеме веома се истакао у борби са Турцима. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је 1884, а хиротонисан 18. априла 1885. године у Санкт Петербургу. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. Умро је 30. септембра 1920. на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира.