ПИШЕ: Миодраг Лекић
Редови који слиједе изражавају солидарност са палестинским народом у овом тренутку, а да прво објасним ове три слике.
На првој је градоначелница Страсбура која је покренула иницијативу да се њен град побратими са избјеглицким кампом Палестинаца „Аида“ близу Витлејема. (Игуман Сефан у „Горском Вијенцу“ говори „славио сам Божић у Витлејем…“). Ова најава градоначелнице француског града на граници са Њемачком носи многе поруке.
На другој слици је насловница књиге вјероватно најбоље познаватељке Израела у Италији, која је објавила више књига о израеској култури, Ане Фоа с елокветним насловом „Самоубиство Израела“. Говори о моралном самоубиство савремног Израела.
На трећој је магаистарски рад римске студенткиње, на Факултету политичких наука (Универзитет Луисс) у Риму под насловом „Преговарчки аспекти Арапско – изреалског конфликта“, гђе сам био ментор тог рада.
Те 2011. године када је студенкиња урадила озбиљан магистарски рад, трајао је тежак положај Палестинаца. Али постојала је међународна иницијатива, па и према прокламованој солуцији постојања двије државе, Израела и Палестине. Данас нема никакве иницијативе. Влада лицемјерство и немоћ.
Прије неки дан премијер Нетањаху је дао изјаву која се још врти на тв каналима: „Ко каже Палестина независна, тај узвикује Хејл Хитлер“. Сада ово личи на фазу делиријума.
Док палестинска дјеца гину или умиру од глади, забрањено је дотурање помоћи у храни и медицинској опреми. Забрањено и возилима Уједињених нација која чекају у близини ове трагедије.
Да ли ријеч – срамота, довољна?
Ово говорим као неко ко је у својим радовима раније покушавао да разумије неке аспекте израелске стране. Рецимо, ону да Израелци неће да заједно са израелском државом буду „бачени у море“ – како је у ранијим периодима гласила стратегија неких арапских држава, политичких партија и лидера.
Сада је све огољено. Ради се, по свему судећи, о реализацији пројекта уништавања једног народа.
Да ли ће тај народ ипак преживјети док траје морално самоубиство Изреала – да се опет позовем на наслов књиге Ане Фоа – остаје неизвјесно.
