Као што се у „Лучи микрокозми“ води рат између Господа и сатане, тако се у XX вијеку води рат против творца тог дјела. Оно што су учинили Аустријанци 1916. на Ловћену с црквом и Његошевим гробом, само је продужио бравар Броз. Данас, ученици тих безбожника, отишли су још даље, називајући Његоша геноцидним писцем
Будимир Дубак спада међу најзначајније савремене српске писце. Био је уредник „Омладинског покрета“, ревије „Овдје“, аутор је обимног књижевног опуса, жанровски разноврсног: пјесник, романсијер, приповједач, драмски писац и есејиста. Данас се налази на челу реномираног издавача Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице. Повод за овај разговор је награда Удружења књижевника Србије, „Светосавко благодарје“ која му је, по благосову патријарха Иринеја, уручена на Савиндан ове године, у Београду.
Господине Дубак, лауреат сте бројних књижевних награда: Марко Миљанов, Лаза Костић, Петар Кочић, Кондир Косовке девојке, Печат Херцега Шћепана, Видовданске повеље и др. Шта за Вас значи последња награда УКС, Светосавско благодарје?
– Док сам примао награду, сјећао сам се великих писаца од Сима Матавуља, Ива Андрића, Миодрага Булатовића до Матије Бећковића и других писаца који су стварали и водили ову славну књижевну асоцијацију, питајући се да ли сам достојан Светосавског благодарја. Хоћу да вјерујем да јесам и захваљујем мојим пријатељима који данас воде УКС, на челу с предсједником Радомиром Андрићем, који су ме ове части удостојили.
Насртаји на Петра II Петровића Његоша имају своју „предисторију“ у комунистичкој Црној Гори. Имајући то у виду, да ли Вас је изненадила и ова нова хајка на Његоша која је у току?
-Као што се у „Лучи микрокозми“ води рат између Господа и сатане, тако се у XX вијеку води рат против творца тог дјела, Ловћенског Тајновидца. Оно што су учинили Аустријанци 1916. са црквом Светога Петра Цетињског на Ловћену и Његошевим гробом, само је продужио бравар Броз. Његош је једини православни владика, чији земни остаци су заточени у црном зиндану, без крста. Ученици тих безбожника отишли су још даље, називајући Његоша геноцидним писцем. Што би рекао Његош, ту људско запире спознање.
Српски писци у Црној Гори су данас ван свих званичних протокола, очигледно се од стране власти покушава створити утисак да не постоје.
-Ако овако пролази Његош, од стране дукљанских аутошовиниста, чему онда да се чудимо што су српски писци, од званичне црногорске власти, и њихових слугу, третирани, горе него од иједног досадашњег окупатора. Ми смо избрисани са списка књижевности која се ствара у Црној Гори, као да не постојимо. Нема нас у школским лектирама и програмима. Нема нас у државним медијима. Нема нас међу онима који имају шансе да добију државне награде. Нема ни многих класика српске књижевности. Ријеч је о својеврсном прогону српског народа, који је кроз вјекове створио све што чини идентитет Црне Горе. Прогнали су ћирилицу, којом је написано Мирослављево јеванђеље, штампан Октоих, Горски вијенац, и све што је до данас вриједно у нашој култури.
Како сте, као писац чије се драме играју у Москви, доживјели санкције Русији од стране Црне Горе? Да ли Вас пријатељи из Москве питају о чему се ради и шта им Ви одговарате?
-Русија је историјска константа кад је ријеч о Црној Гори. Наша заштитница и хранитељка. Без Русије не би било православне Црне Горе, у тешким временима отоманске окупације. Нису се случајно наше владике окретале Русији. И цијели наш народ их је у тој љубави слиједио. Кад се срећем са својим руским пријатељима, сагињем главу од стида што је званична Црна Гора на такав сраман начин узвратила Русији, на све дарове које је од ње добила. Кажем да то нема везе са осјећањем народа и да се српски народ у Црној Гори, гнуша таквог понашања власти.
Но, колико год се стидим због ембарга Русији, још више се ужасавам због ножа у леђа Србији – црногорског признања лажне шиптарске државе и то нашој духовној колијевци, Косову и Метохији.
Изашла Вам је нова збирка пјесама сликовитог и сугестивног наслова „Христ у аду“. Да ли бисте нам могли у кратким цртама представити Ваше најновије остварење?
-Како и сам наслов каже, доминантна тема је спаситељска улога Богочовјека у борби за избављење палог и огреховљеног нашег бића. У тој борби Христ са својим небеским војскама, које предводи Свети Архангео Михаило, жртвује самог себе на крсту, како би смрћу смрт побиједио. Насупрот Господу, пали анђео, сатана, предводи своје мрачне легионе, како би човјека дефинитивно оковао у аду. Друго име за сатану у мојој књизи је проклети цар Дукљан, чији легиони и данас ратују против Христа и српског народа у Црној Гори. Овај мој пјеснички рат, разумије се, завршава се поразом адских сила. Христов силазак у ад је чин ослобођења из таме оних који хоће да пођу за њим.
За крај, шта бисте посјетиоцима и читаоцима нашег портала препоручили за читање?
-У духу овог нашег разговора и бриге за српски народ и његову културу, желио бих да наведем неколико имена, која на далеко бољи начин тумаче све ово што сам ја само назначио. Прије свега, поново и поново читати Његоша, Андрића, Црњанског и Дучића. Од савремених писаца Матију Бећковића, Ивана Негришорца, Алека Вукадиновића, Рајка Нога и друге сјајне савремене пјеснике и прозаисте. Нарочито треба прочитати књигу Ђура Бодрожића, „Српски идентитет“ и незаобилазне књиге професора Мила Ломпара, „Његошево песништво“ и „Дух самопорицања“. У тим дјелима ће се такође наћи одговори на многа питања, која овај народ муче и без којих не можемо до краја схватити изворе наших невоља и лутања. Без којих не можемо разумјети суштину нашег идентитета.
