(на слици: црква Свете Тројице на Превлаци, коју је подигла Јелена Властелиновић)
Три су Јелене обиљежиле хришћанску историју на простору данашње Црне Горе. Три хероине. Три православне хришћанке. Три ктиторке. Три умне и храбре жене које су бделе над судбином свог народа и своје Цркве. О Јелени Анжујској и Јелени Балшић вјероватно доста тога знате, али нисам сигуран да је свима познат лик и дјело Јелене Властелиновић (1777-1847).
Јелена (Катарина) Властелиновић била је удовица которског грофа Илије Властелиновића. Потиче из шибенске породице Сундечић, отац Филип и мајка Јована рођена Јовић. За рисанског грофа Илију Властелиновића удала се 1807. године. Илија, са којим није имала дјеце, умро је послије пет година брака. Дио свог иметка оставио је цркви, а други Катарини за издржавање. Преко бокељског пароха Ника Косатића заинтересовала се за Михољску Превлаку која се налазила у његовој парохији. Острво се тада налазило у посједу породице Друшко.
Упорна контеса посветила је свој живот обнови велике српске светиње, Превлачког Манастира. Иако изложена сталним уцјенама, пријетњама, препрекама и смицалицама, успјела је да откупио један дио превлачке земље од которске породице Друшко за 400 златних дуката. На тој земљи подигла је цркву посвећену Светој Тројици и конаке.
Сређивању острва приступила је сама, извјесну помоћ имала је само од пароха Филипа Косатића. Дјелимична обнова манастирских конака, гдје је смјестила и свој нови дом, завршена је 1830. године. Намјеравала је да обнови велику цркву Св. Архангела Михаила, али како за то није имала новца, одлучила је да сагради нову, мању богомољу. На дан Св. Тројице 1832. године епископ Јосиф Рајачић освештао је темеље нове цркве. За градњу је коришћен камен срушене цркве Св. Архангела Михаила и завршена црква освештана је на исти празник следеће године. Тада је зачета традиција великог народног славља на Превлаци о Тројичиндану која се одржала све до почетка Другог свјетског рата.
На Превлаци су је посјећивали многи значајни људи, између осталих и Његош, са којим се више пута састајала у Котору, на Цетињу, у манастиру Савини, а можда и у Трсту. Превлака је за њеног живота постала мјесто окупљања српске културне елите. Због тога је Јелена била кост у грлу тадашњих аустроугарских власти и римокатоличког свештенства. У разбојничком препаду на острво тешко је претучена и од задобијених повреда никад се није у потпуности опоравила. Предосјећајући крај, саставила је тестамент из којег је искључила родбину, а сву имовину, изузев цркве и црквених предмета, оставила је Његошу. Умрла је под неразјашњеним околностима.
Званичне власти наредиле су сахрану у року од 24 часа, без присуства иједног лица изузев пароха Филипа Косатића, иако је у свом тестаменту тражила супротно. Сахрањена је у 10 сати увече уз јужни спољни зид цркве као што је тражила у опоруци. Гроб јој је био необељежен до 1892. године. Приликом откопавања гробнице ради поправке напукле надгробне плоче 1987. године установљено је да је гроб био опљачкан непосредно након сахране. У предјелу стомака скелета нађеног у гробници пронађено је оловно зрно великог калибра.
У опоруци коју је записао нотар Јован Абрамовић, 26. августа 1846. године, грофица је саопштила да ће владика ”моћи располагати посједом на Превлаци као властитом апсолутном својином, изузев цркву, слике, кандила, књиге и друге црквене ствари, као и дотацију цркве, што мој наследник неће моћи ни продати ни заложити већ само држати и уживати вјечно”.
У предањима народа у Боки которској остала је упамћена као монахиња без мантије, а народ је прозвао Блистава звијезда превлачка. Слави се 17. фебруара као блажена Екатерина Превлачка.
Сачуван је акт којим је, 18. маја 1842 године, установила да се на Превлаци сваке године поје по 12 заупокојених литургија у спомен превлачким монасима мученицима. Та њена жеља изричито је касније поновљена и у њеном тестаменту.
