Скидање прашине

Да ли су Цетињани поријеклом Срби или Власи?

10794
Цетињани испред Влашке цркве, негдје у 19. вијеку

Цетиње је, у првој половини 15. вијека, основао Иван Боројевић са синовима, који се доселио са Златибора. Од њих потичу данас најпознатије цетињске породице: Иванишевићи, Вушуровићи, Дапчевићи, Ивановићи, Бошковићи, Влаисављевићи, Мариновићи… То не споре ни црногорски историчари, али тврде да Боројевићи нијесу били Срби, већ Власи! Демантује их, међутим, један поуздан историјски документ…

Пише: Љубиша Морачанин

По доласку на Цетиње, војвода Иван Црнојевић је 1482. у Цетињском пољу подигао дворац за резиденцију, па се зато 1482. година и узима као година утемељења, тј. постанка Цетиња. Међутим, предање каже да је Цетиње основао Иван Боројевић са синовима Боројем, Владиславом, Вушуром и Драгославом, који су се крајем прве половине 15. вијека (дакле, најмање 40 година прије Црнојевића) доселили са Златибора, из Старог Влаха.

О томе је писао и Јован Ердељановић („Стара Црна Гора“), а то не споре ни савремени црногорски историчари, као што су др Ђуро Батрићевић и др Цветко Павловић („Власи у Црној Гори“), али они тврде да Боројевићи нијесу били Срби, већ Власи, изводећи нелогичне закључке из култног историјског текста „Подловћенско Цетиње“ који је 1892. године објавио Јован Иванишевић, секретар министра правде др Валтазара Богишића и познати културни посленик, који је био директни потомак Ивана Боројевића.

Опширна студија Јована Иванишевића, под насловом: „Подловћенско Цетиње”, објављена је у новосадском „Јавору” за 1892. годину (у четири наставка, на укупно 17 великих новинских страница), представља јединствен споменик у ријечима и најљепши вијенац саплетен у славу и част својим славним прецима, војводи Ивану Боројевићу и његовим потомцима, који бјежећи испред турске најезде, нађоше уточиште у подловћенској егзотици, коју оплеменише и од ње створише питомо насеље, из којега ће касније израсти црногорска престоница, историјско и славом овјенчано Цетиње.

Јован Иванишевић

Познати публициста и истакнути дипломатски службеник на двору књаза Николе Првог Петровића Његоша, Јован Иванишевић рођен је 1868. године у поповској породици, у Доњем Крају, предграђу Цетиња, у оном истом мјесту које су његови преци настанили „40 година прије Ивана Црнојевића”.

Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном Цетињу, а 1886. постао је учитељ. Неко вријеме радио је на двору књаза Николе, као дипломатски службеник. Године 1893, као слободоуман и изузетно образован дошао је у сукоб са књазом Николом, због чега је пао у немилост, па је био принуђен да напусти Црну Гору и прелази у Босну. Од 1897. године стално је у редакцији службеног Сарајевског листа, а од 1918. године уредник је „Народноg јединства”.

Од најраније младости се интересовао о поријеклу својих давних предака, који су тридесетих година 15. вијека доселили у Подловћенски долац (како се тада звало будуће Цетиње), и ту се настанили. Дознао је, слушајући своје претке, да је то било храбро племе поријеклом из Старог Влаха, са Златибора, које је предводио њихов мудри, даровити и прослављени војвода Иван Боројевић са синовима.

Јован Иванишевић је, у недостатку поузданих историјских извора и архивске грађе, користио народно предање, сачуване легенде и приче својих предака, које су се пажљиво преносиле са покољења на покољење. У сваком случају, аутор се овим прилогом на најбољи начин одужио својим прецима који су били неустрашиви јунаци, мудраци, па чак и савјетници оновременом господару Црне Горе, Ивану Црнојевићу.

Управо Иван Боројевић је наговорио Ивана Црнојевића да се, поред њега, насели у Подловћенском доцу. Том приликом је Иван Боројевић уступио дио својега имања Ивану Црнојевићу, а Цетињском манастиру је приложио, као завјет, добар дио својих посједа.

Јован Иванишевић је унапријед свјестан да појединац не може много урадити, па у поменутом тексту напомиње: „Додуше – јадно је једноме човјеку све о томе радити, али нам треба свијем скочити, па што ко може, амо да помаже капља по капља, па ето Морача. Кад би сваки о свом родном мјесту, или о оном мјесту, ђе живи, тако почео радит и писат, па и помало, али језгровито, јасно, бистро српски, па било и ‘лаконички’, би се саставила велика историја, рад које нас би наши потомци благосиљали и с нас и нашијех предака преглед имали”.

Дакле – „бистро српски“, не ни влашки, ни црногорски, ни цетињски, него – српски!

У поглављу о првом насељу Цетиња, Иванишевић истиче да је ово мјесто у далекој прошлости било насељено. Ту своју тезу темељи на основу сачуваних легенди и предања, па каже: „Говори се, да је Подловћенски долац био насељен још у прастара доба, па да су ти први насељеници Доца – или како их народ назива – Матаруги – изумрли. А вели се, да су овуда и Грци живјели. Па има споменика, трагова и предања, која ми дају мислити, збиља да је било и прије насеља на Цетињу. Прича се да су под Сандин врх живјели Санковићи, који изумиру од куге и буду сви укопани у главицу насред поља, која се од тада назива Санкова гомила”.

У поглављу „Друго насеље Цетиња”, чији је поднаслов: „Војвода Иван Боројевић”, Иванишевић посебно обрађује досељавање његовог племена у Подловћенски долац, па истиче: „Предање каже, да није био настањен Подловћенски долац у почетку 15. вијека, па тек при крају прве половине 15. вијека досели се на њ војвода Иван Боројевић из Старог Влаха. Војвода Иван живљаше с фамељом у Нишу у вријеме турског насиља, па се сукоби у једном боју с Турцима, те му погине најстарији син Драгољуб, он препрати фамилију у Рачу, а он с четом прибјеже планини Старог Влаха, у своје родно мјесто, задржавши око себе два старија сина, Бороја и Владислава. Пошто је препратио фамилију у Рачу, Иван је живио двије године у планинама Старог Влаха, борећи се с Турцима, а у томе ране му се оба сина…“

О даљим плановима Ивана Боројевића, послије тешког разочарења у своју чету, Иванишевић каже: „Пошто му пребољеше синови, намисли поново тражити склониште, па крене с фамељом из Раче и на садањи Мали Госпођиндан дође на Подловћенски долац и почине под данашње село Иванишевиће, у Гомиле, ђе су до скора биле развалине кућишта, која је Иван градио са синовима и женом Јелицом”.

О томе у каквом је стању Иван Боројевић, са синовима, затекао Подловћенски долац, Иванишевић каже: „У прво вријеме било је Подловћенско пољице обрасло густом шумом многогодишњег дрвећа: бријеста, јавора, цера, липе, дуба, јасена, граба, грабовине, лијеске, јабуке, крушке, љесковине и другије, те је и до скоро било живијех људи, који су били запазили око пољица такву густиш крупне шумске горе, да је човјек, прекрачући с дрвета на дрво, могао два сахата одићи од пољица”.

А што се животињског свијета тиче, Иванишевић каже: „ По тој пустоши благовале су у хладу звјерке: међеди, вукови, лисице, дивље мачке, кунице, јелени, дивокозе, срне и друге”.

По доласку на Подловћенски долац, Иван Боројевић са синовима, био је принуђен да крчи шуму и ствара зиратно земљиште, а дивљач му је вишеструко користила. Посебну пажњу посветили су сточарству, за које су имали повољне услове.

О новим плановима, које је Иван стварао, Иванишевић каже: „Иван се населио на Долац око 30 до 40 година прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава. Рјечица Цетиња као да је била прије тога оставила ток цетињским пољем – те је било мало воде, као обична поточина. Обиђе и прегледа Иван са синовима пољице и околину му. Ловћенском планином нађу катуне Црмничана, Зећана и Љешњана; Иванова корита била су катун Бољевића из Црмнице, вода Сиљевик и метех око њега били су љешански, а Љешњани су имали и бистијерну у Доњем Пољу, ђе је данас општинска бистијерна вароши Цетиња. Љешњани су доцније дали све катуне своје што су имали испод Ловћена Цетињанима за један њихов дио код Горњег Блата. По томе што су били катуни испод Ловћена и назвала се цијела ова нахија Катунска”.

Као што се из наведеног да закључити, Иван Боројевићје водио мудру политику. Он је настојао да се на безболан начин, погодбом, или договором, ослободи нежељених сусједа, па је, захваљујући у првом реду новодобијеним катунима, створио услове за умножавање сточног фонда. Тако је успио да успостави трговинске односе са Млетачком Републиком, испоручујући јој кастрадину и познати ловћенски сир, за оне потребе у којима су они оскудијевали.

Пошто у Подловћенском пољицу онда није било кућа за становање, Иван са синовима приступи овом послу и ускоро затим подигоше најнужније куће за становање. Иванишевић затим каже: „Ивану се веома допадне ово мјесто још и стога што је близу море, а близу и Скадарско језеро, па се стално настани овдје и посвоји простор од Бјеличког Ставора до цетињског Хума и колико је поље широко, па чак је имао од некуд дио и на Љуботињу, ђе данашњи Шабани живе. Повише су имали стоке, која им је љетовала на Подловћенском Пољицу; на јасенове што су их стекли у Томиће, ђе има доста зановијети, од које стока добро претља, а на зимницу, док траје снијег, више Љуботиња, ђе мало пада и мање траје снијег”.

Иван Боројевић је о свему водио рачуна, па је синове савјетовао о свакој ствари, што се види из сљедећег навода: „Иван савјетова синове, да што прије подигну црквицу на најпогодније мјесто и да је посвете рођењу св. Богородице, пошто тога дана дођоше на Подловћенски долац. Још им је савјетовао да њега и жену му Јелицу укопају онђе, ђе узмисле цркву градити – ако би умрли прије подигнућа цркве; да пазе Долац и да га добро раде; да им је најљепше мјесто кућама испод присоја сјевернијем крајем Доца; да се љубе, слушају и сложно живе; да лијепо примају гоњену браћу Србе и да им дају мјесто код себе; а да се не узносе од сиромаха; да буду чувари народнијех обичаја, својих светиња, браниоца слободе, браниоца вјере и закона и да буду покорни зетскијем господарима”.

Дакле – „гоњену браћу Србе“, док никакве Влахе не помиње у овој опширној студији, сем Стари Влах, подручје у југозападној Србији гдје никад нијесу живјели Власи, а име је добило по сточарима (у средњем вијеку сточаре су звали ‘власима’), док је етничка заједница Власи живјела на сјевероистоку Србије.

Иван Боројевић био је у дубокој старости „и проживио је у новој постојбини пет-шест година, па умре, а наскоро по његовој смрти умре и жена му Јелица. Синови их укопају на Вељу Гомилу, ђе одреде градити цркву, а на гробове навале два велика камена, који се и данас могу видјети пред Влашком црквом. Иванови синови поитају што прије извршити очев аманет и око тридесет година прије долакса Иван-бегова на Цетиње на Вељу Гомилу, које је мјесто – ђе је данас Влашка црква, оплету од прућа, а покрију сламом црквицу и посвете је рођењу св. Богородице, а у исто вријеме одреде: ко год би се населио на Подловћенски долац мора славити или прислуживати Малу Госпођу, па је и они узму за послугу. Тај њихов договор, та њихова одредба и збиља извршавата је код свијех становника Цетиња”.

Иванишевић потом објашњава назив Влашка црква: „Становници из окола назваше ову црквицу Влашка црква с тога, што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда”. Даље се каже: „Подловћенски долац прозват је Цетињем по ријеци Цетињи, но пошто је она читава пресушила, а пошто је Иван-бег оградио манастир и дворац на увору рјечице Цетиње, па становници изокола и синови војводе Ивана Боројева не шћеше се пошље звати Старовлашанима, но Цетињани, тако их назваху и доцнији насељеници на Цетиње, па доцније то име Цетињани примише сви насељеници Подловћенског доца”.

Из овог цитата, црногорски историчари извлаче закључак да су Боројевићи били Власи! А Иванишевић лијепо и јасно пише да је Влашка црква добила такво име „што су је подигли додигаоци из Старог Влаха“, нигдје не пише да су је подигли Власи! Исто тако, пише: „не шћеше се пошље звати Старовлашанима, но Цетињани…“ Не каже – „Власи“, него „Старовлашани“, по мјесту одакле су дошли (Стари Влах).

У поглављу „Подјела синова Ивана Боројевића” се каже: „Наскоро по Ивановој смрти раздијеле му се синови на троје: Бороје и Владислав остану заједно на очево огњиште, а Вушур и Драгослав одијеле се”. Даље се каже: „Вушур узме дио очевине под брдо Ставор и Томиће, па се ту настани и намножи. Од њега су Вушуровићи. Доцније један његов потомак, именом Шпиро, побјеже из Томића због убиства, па се настани код града Котора, ту се намножи – од њега су данас Шпиљари”.

Драгослав је био најмлађи Иванов син. Он „узе дио очевине на Љуботињ, ђе се намножи”. О томе како су се Драгославови потомци, Драгослављевићи, прозвали Шабанима, наводи се: „Кад оно 1702. године ишћераше Црногорци потурчењаке, Никола Драгослављевић уфати ободског каваз-башу Шабан бега, посјече га, па скине с њега турско одијело и сам га на се обуче и дође у то Шабан-бегово одијело на Љуботињ, те му се узругају Љуботињани: „Шабане”, „Шабане!” – па му то име и остане, те се и његови потомци прозваше Шабани. Но као да се од све браће најмање намножио Драгослав”.

За Бороја и Владислава се каже да су до дубоке старости заједно живјели, „па се и они подијеле”. И даље: „Бороје као најстарији Иванов син остане на очево огњиште и узме Нижебатину, па огради кућу при крају, Владислав узме Вишебатину. Од куће једнога до другога прокосише и прокрчише брацки пут, који се и данас види испод Доњег Каја и тако зове. Они су били посвојили ловћенску планину, па је у доцније вријеме припала та планина Бајицама и Његушима”.

Од трећег сина Бороја су Иванишевићи и Дапчевићи: „Бороје имаше два сина Иваниша и Дапца. Иваниш је имао сина Вукца, чији су били синови Ђуро и Радуле. Радуле је имао само једног сина Пера, а није Радулових потомака ни било на Цетињу нигда више но по једна кућа. По Радулу прозивају се његови потомци Радуловићи – Иванишевићи”.

За Боројева праунука, Ђура Вукчева, говорило се да је био, за оно вријеме, богат човјек, који „је имао преко хиљаду брава, који су му пасли у Созини, више Паштровића, па је – по обичају – одагонио оно што је преко хиљаде имао, али су се брави опет враћали крду” Ђуро Вукчев имао је два сина: Станишу и Шћепана. Станишини синови били су: Андрија, Вуко и Милош, а Шћепанови: Дамјан, Јовица и Никац. О њима се даље каже: „Ови шест братучеда сваде се на Пољицу Боковском усред зиме око пиће (сточне хране – прим. аутора) с Борозанима; Борозани с ове свађе добију једну рану, за коју су до скоро тражили пет цекина, али им се затраживање није издало”.

Као што се из наведеног примјера види, потомци влашког војводе Ивана нијесу изневјерили своје славне претке, па су били спремни и у новодошлим крајевима да се свете, бране и одбране. Зато Иванишевић с поносом истиче: „Иванишево потомство истина живо се је – тако рећи из дана у дан – множило, али се његово потомство, због крви и разнијех случајева, у разна доба, расељавало с Цетиња, те их има и данас: Иванишевића на Цетињу, у Црној Гори; Иванишевића и Радуловића у Поповом Пољу, у Ерцеговини; Радуловића у Гацку; Иваниша у Будви; Иванчића на Корчули; Иванишевића у Београду и у Петровом Селу у Шумадији”.

Јован Иванишевић о Дапчевићима пише: „Потомци Дапча Боројева нијесу се – да се зна – никад дијелили, те их је била јака (бројност – примједба аутора) и у једно исто доба о једноме чуклину (вјешаонику) у кући Дапчевића, чијој се кући темељ и данас добро познаје у селу Иванишевићима, под именом Веље Међе – висило је седамнаест мачева, које су носили људи тога дома”.

За братство Владисављевиће, Иванишевић наводи: „Владислав узе дио очевине Вишебатину, па често долазише на Бату (зборно мјесто братства), те се око домаћије послова разговараше с Боројем, од тада и остаде Бата зборно мјесто Доњокрајаца”. За Владислава се говорило: „Владислав бјеше озбиљан човјек, јунак и умиљат, веома мио Мари Иван-беговој (жени Ивана Црнојевића ), те често и долазише Мара шетњом у Вишебатину, па јој бјеху прочистили и лад начињели на једној главици, ђе почиваше, кад ћаше доћ, па се та главица и дан-дањи зове Марина Главица.

Од Владислава су три братства: Ивановићи, Мариновићи и Бошковићи. О Ивановићима, Јошо Иванишевић пише: „Ивановићи су се скоро тијем презименом прозвали: по Ивану, ђеду онога гласовитога и познатога јунака, који се у Цетињском манастиру, с 30 Доњокрајаца, затвара по наредби Св. Петра, кад овај бјеше пошао у Брда, по ђеду Маркише Илина. Позната је у Црној Гори та јуначка кућа од постанка њена; сувишно би било набрајати вам јунаке, љуте гује и припознате људе те куће, па и оне, који су данас већ покојни; истина не буди притворна; и данас та кућа не заостаје у томе, но их има и данас не саму у Црној Гори, но и ван ње вишијех чиновника и грађана, који живе као племићи”.

Из наведених ријечи Јоша Иванишевића, о породици Ивановића, намеће се логичан закључак да љубоморно чували свијетлу традицију својих славних предака, коју су донијели из старог завичаја, Златибора. Зато су Ивановићи и до данас остали угледно братство у цетињском племену.

Иванишевић даље каже да није могао доћи до детаљнијих података када су у питању Мариновићи, па наводи: „Мариновићи се прозивају по Марину, сину Владисављеву, који је оставио након себе више синова, али, који се за много – као ни стари Дапчевићи – нијесу дијелили, те је у њиховој кући у једно доба о једном чукљу висило осамнаест мечева. То су били људи вјешти, мудри и паметни, умјели су се у свакој прилици снаћи; а још у старо вријеме путовали су много изван своје отаџбине Црне Горе.” Јован Ердељановић каже да Мариновића има и у Трсту, „за које кажу да су богаташи”.

Најмалобројније братство, од рода војводе Ивана Боројева, су Бошковићи, за које Иванишевић каже: „То је братство од трећег Владисављевића, сина Бошка. Вазда је било мало тога братства, па и данас. Нема од њих но једна кућа, вриједна овдје споменути ради реда. Селе доњокрајско, у коме данас живе Владисављевићи, зове се Влаисавићи”.

У поглављу „Досељење Ивана Црнојевића” се каже: „Пошто се подијеле Бороје и Владислав, добјежа Иван Црнојевић из Жабљака у Обод, а потом поче градити градић Соко у Ђиновићима. То дочују Бороје и Владислав, те отиду – по очеву аманету – да укажу своју покорност зетском господару и да му покажу мјесто њихова насеља: нађу Ивана код Ободске, доцније назвате Црнојевића ријеке, па му се прикажу: ко су, одакле су, чији су и ђе су се населили. Иван их лијепо прими, па рече, да ће отићи и он с њима, да види, ђе су им куће, какво је то мјесто. Они то једва дочекају и сјутра-дан изиђу заједно с Иваном на Подловћенски долац. Види Иван ђе су им куће, прегледа долац, много му се допадне ово мјесто, па рече, да ће се и он доселити на долац…

Иван намисли градити манастир и почне га, али, иако је био зетски господар, први насељеници и власници доца били су Бороје и Владислав, с тога им нареди, да обиљеже, што ће од Доца приложити манастиру, те и они обиљеже; па – пошто је премјештена митрополитова столица из Врањине на Цетиње – у два пут су попридавали и проширили црковину. Те границе црковине, које су одређивали Бороје и Владислав, забиљежене су у Иван-беговим хрисовуљама, у којима је именовато више мјеста, од којијех имена су нам данас нека позната, а нека непозната”.

Из наведеног цитата се јасно види да су Боројевићи населили Подловћенски долац, прије Ивана Црнојевића, неких 30 до 40 година. Такође је неспорно да су Бороје и Владислав били први дародавци имања Цетињском манастиру. Они су били врло племенити, па су Ивана Црнојевића практично довели и населили на својим посједима у Подловћенском доцу.

На основу приложених дјелова имања Цетињском манастиру, да се закључити да су Бороје и Владислав били побожни људи: „Они су манастиру поклонили – Витину улицу, мраморе преко поља, Вигњиште, воду Андријину, дио брда, Крш загулински при потоку, поток мимо Влашке цркве, понор под брдо, поток до ограде, Клешти, Загрбље, Кремене њиве, Боришину каменицу, Вртијељку, Бјелоше, Лишајеми камен, Старе лазине, врх Присоја, врх крша Камивалом, Злу скалу, Црну плочу, крај Ободине, Процијеп, Расохати камен у Шупљој страни, Вукотино јагњило, Дебели крш, Вељи бријег, Голи бријег, Шеврљу, пут на Плочи, Руду главицу, Мали крш, Марин студенац, Ђиново брдо.“

Пошто је Иван Црнојевић од стране Боројевића, који су до тада били апсолутни господари Подловћенског доца, добио добар дио имања, почео је градити манастир „близу увора – јужног крака речице Цетиње, која прије тога бјеше вољом божјом пресушила, а по којој се до тада долац и прозва Цетињем. Манастир посвети, као што је и Влашка црква била посвећена рођењу св. Богородице, а у њега смјести столицу и зетском митрополиту Висариону, те Влашка црква остане као племенска, а њена црковина припадне манастиру, осим маленог испред и около цркве простора. Овај манастир био је као саборна црква Цетињанима (Доњокрајцима) па се у њ скупљали о свим већим празницима – кад су шћели да крсте носе и другим црквеним свјетковинама; пошто је стари Иван – бегов манастир разорен, имали су Доњокрајци то право скупљати се у нови, данашњи, који је ограђен у част побједе над Турцима, на Трњине”.

О томе колико су цијењени војвода Иван Боројевић и његови потомци, говори и сљедећи навод: „Бороје и Владислав били су људи крупни, поносни, згодни, богати и јуначни, а од старине кућићи, стога их Иван-бег узме уза се, те су му били оружници, пратиоци и савјетници – Бороје је носио копље и мач, а Владислав мач и топуз. До дубоке старости били су уз Ивана, па убрзо један за другијем умру, а укопани су пред Влашку цркву у родитељске раке; па се и данас на једном надгробном споменику може видјет човјечја слика на коњу, с копљем у руци, али је то временом тако излизано, да се великом пажњом ока може назрети”.

Крсна слава потомака војводе Ивана Боројева на Цетињу је Ђурђевдан (осим бјеличких родова који су преузели да славе Свету Петку), а послужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице) како су се завјетовали њихови преци. У храму Рођења Пресвете Богородице (Влашкој цркви) 27.октобра 1860. године вјенчани су књаз Никола Петровић Његош и Милена Вукотић, а поводом крунисања Николе I за краља, педесет година касније, 1910. године управо у њој обављено благорадење краљевског пара.

 СТАРИ ВЛАХ

Стари Влах је историјска и географска област на југозападу Србије, на којем живи углавном српско становништво. Обухвата области сјеверно од ријеке Лима и источно од Дрине. Обухвата општине Прибој, Пријепоље, Нову Варош, Чајетину, Ужице, Ариље и Ивањицу, као и дијелове општине Сјенице.

Стари Влах је планинска регија, па се становништво бави углавном сточарством. Отуда и води име – влах је био назив за сточара. На Старом Влаху се налазе масиви Златибора и Златара.

Читава ова област је богата културно-историјским знаменитостима. Једна од најпознатијих је манастир Милешева код Пријепоља.

ШТА ЗНАЧИ ПОЈАМ – ВЛАСИ?

Појам Власи (грч. Βλάχοι, лат. Valachi) је током историје најчешће употребљаван као назив за романско становништво на просторима југоисточне Европе. Током средњовековног раздобља, исти појам је добио и друга значења, првенствено као ознака за посебну друштвену класу под називом власи (пише се малим словом). Стога етноним Власи не треба мијешати са појмом власи, пошто је ријеч о појмовима са различитим значењима.

Етноним Власи у данашње вријеме означава источнороманске народе који живе јужно од Дунава, на подручју данашње источне Србије, јужне Албаније, сјеверне Грчке, Северне Македоније и југозападне Бугарске, као аутохтоне етничке групе, а то су етнички Власи у Србији, Цинцари, Мегленски Власи и Истроромани.

Термин је на Балканском полуострву постао синоним за друштвену категорију сточара, а био је кориштен и за нероманске народе, у скорашње вријеме са негативним значањем на западном Балкану. Тако је у Хрватској и исламизираним дјеловима данашње Црне Горе (Подгорици, Плаву, Гусињу, Рожајама), термин ‘власи’ добио негативно значење и користио се и за Србе који су, иако словенског поријекла, добили тај назив због православне вјере коју су дијелили са Власима.