сумрак јавног сервиса

ЖИВО БЛАТО: Новинар говорио три пута дуже од свог госта!

3849

Пише: Донко Ракочевић

„Жива истина“, емисија Дарка Шуковића на ТВЦГ требало би да се зове „Живо блато“, то би био једини адекватан назив, јер и домаћин и гост на крају потону и морално и интелектуално, о кршењу правила новинарства и кодекса новинарског да не говоримо.

Синоћ је гост био историчар др Предраг Марковић из Београда, а тема је била спорење око црквених питања у Црној Гори. Од 80 минута колико је трајала емисија, Дарко Шуковић је говорио 60 минута, а др Предраг Марковић 20 минута. Ово би требало пријавити за Гинисову књигу рекода, јер сигурно се нигдје никад није десило да је новинар говорио 75 одсто од укупног времена трајања интервјуа!

Намјера домаћина ове емисије уопште није била да се чује „друга страна“ – један историчар који је вјерник Српске православне цркве, већ да му домаћин, безбожник образован на памфлетима Новака Аџића и Јеврема Брковића,  одржи „буквицу“ из историје Цркве и црквеног права, уз то га и прописно извријеђа, кршећи сва правила новинарства, поготову када је форма интервјуа у питању.

Златно правило, када су интервјуи у питању, а које у својим уџбеницима новинарства истичу бардови новинарства Љубомир Рајнвајн, Душан Славковић и Јован Шћекић, јесте да је улога питача да подстакне питаног да каже све што зна о одређеној теми, како би јавност сазнала нешто ново, а не да питач намеће своје ставове.

„Ако новинар има шта да каже на одређену тему, може да напише коментар или чланак, али ако прави интервју онда може само да пита, да контролише разговор са аспекта одабира теме и форме питања“, биљежи у књизи „Стваралаштво новинара“, чувени проф. др Љубомир Рајнвајн.

Зато би Савјет ТВЦГ морао да се позабави емисијом „Жива истина“ јер њен уредник крши сва правила новинарства као и новинарски кодекс. Када су му гости припадници или симпатизери режима, онда та емисија личи на срдачни разговор двојице партијских другова, а када позове неког са „друге стране“ (да би се задовољила статистика и Закон о јавном сервису), онда се разговор претвара или у монолог водитеља као синоћ, или у свађу ако гост не жели да трпи вербално насиље домаћина.

С друге стране, тешко је разумјети мотив неког интелектуалца, попут Предрага Марковића, да дође у једну овакву емисију. Није ваљда да га мотивише дневница коју ће добити и плаћена авионска карта, као и „вечера са заједничком пријатељицом“. Не живи Марковић на Мјесецу да не зна како изгледа емисија „Живо блато“, пардон „Жива истина“.

Мудрији су изгледа били наши неписмени преци који су нам оставили изреку: „Ко са дјецом лијеже, попишан устаје!“ Илити, ко у Живој истини  гостује – попишан излази; јер му домаћин цијело вријеме језик плази!

Шалу на страну, српски интелектуалци морају да схвате да ни себи ни српском народу не чине никакву услугу оваквим наступима. Напротив, понижавају сами себе и све нас, на радост монтенегринског плебса.