Пише: Донко Ракочевић
Озна и Удба су, након успостављања комунистичког режима у првим поратним годинама, загосподариле у свим слојевима друштва, па и у Српској православној цркви и другим традиционалним црквама и вјерским заједницама. Након убијања скоро 500 свештеника и монаха СПЦ, као и осуђивања неколико стотина свештеника на затворске казне, Брозов режим је кренуо у организовање мреже својих агената у мантији.
У томе је главну улогу имао поп Владо Зечевић, први поратни министар унутрашњих послова Србије, који се у рату доказао као добар борац. У вријеме његовог мандата на мјесту министра србијанске полиције – организована је мрежа агената у мантији. Говорио је: „Звезду носим, крстом се поносим!“ Вјеровали или не, он је потписао Закон о забрани повратка изгнаних Срба и Црногораца на Косово и Метохију.
Та мрежа агената је имала двоструки вид организовања – кроз комунистичку тајну полицију и њене структуре, али и кроз Удружење православних свештеника, као креацију тајне полиције. Удружење свештеника је заправо представљало средство притиска на епископат, али и институционални вид заштите свештеника који су пристали на сарадњу. Такво удружење постојало је и у Црној Гори, и штампало је црквени календар са Титом и Стаљином као главним свецима, о чему сам раније писао.
Други свештеник – Милан Смиљанић је био министар пољопривреде у вријеме када је Српској православној цркви, другим традиционалним црквама и вјерским заједницама, али и народу – одузета непокретна имовина.
Комунистички режим је, пошто је загосподарио у свим слојевима друштва, кренуо у унутрашње подривање СПЦ. То подривање је вршено на различите начине: уценама и принудом епископа и свештеника; коришћењем моралних слабости појединих епископа, свештеника и црквених службеника за врбовање за рад у својству доушника тајне полиције у Цркви; озвучавањем зграде Патријаршије, одаја српског патријарха и владичанских дворова, службених аутомобила српског патријарха и епископа.
Посебно су врбовани свештеници у крајевима који су били антикомунистички настројени. Комунистичка тајна полиција је о сваком свом доушнику, па и о онима из СПЦ, водила њихове доушничке досијее, који су објављени за Босну и Херцеговину, јер су тамо отворени досијеи. У књизи „Чувари Југославије – сарадници Удбе у БиХ“, објављени су досијеи огромног броја свештеника, када и како су врбовани, те факсимили њихових извештаја.
Биће занимљиво видјети колико их је било у Србији и Црној Гори, ако се икада у ове двије државе отворе тајни досијеи. Интересантно, Црна Гора и Србија су двије једине земље у Европи које нијесу отвориле досијее грађана у тајним полицијама, иако Европска унија инсистира на томе. Док год то не учине, то су, макар за мене, и даље недемократске државе које служе за богаћење политичких елита и њима блиских бизнисмена, а не за остваривање права и слобода грађана.
