Уз ДОДЕСТ, филмске циклусе, концерте, изложбе и друге садржаје у Дому омладине „Будо Томовић“, постепено је сазријевала и титоградска публика, мијењала се културна стварност, што је добрим дијелом утицало и на стварање урбаније и модерније црногорске престонице
Пише: Бранко Ракочевић
Док је, по шумама и горама наше земље поносне, јурио за Швабама и ”домаћим издајницима”, борећи се за неко смјерније и контролисаније друштво, Будо Томовић није ни слутио да ће у његовом Дому омладине све бити распусно и распојасано, блудно и страсно, урбано и авангардно – амерички џезери, гологузе глумице, андерграунд луднице…
Но, почетак није наговјештавао нешто тако. Први догађај у новосаграђеној згради у улици Вака Ђуровића 12, био је Трећи конгрес Савеза Комуниста Црне Горе, јула 1959. године. Средином шездесетих година, Дом омладине је у потпуности предат омладини Титограда, која је још увијек била ”фолклорна”, па су сви похрлили у фолклорну секцију, код кореографа Аблаха Абдовића. Многе касније познате фаце, прошле су кроз тај ансамбл, па и пјевачи Зоран Калезић и Данијел Поповић.
Дух града је оживио, а умјетност полако постајала категорија за себе, тек средином седамдесетих, када креће алтернативна театарска сцена (ДОДЕСТ), са представом ”Оковани Прометеј”, а Прометеја је играо, вјеровали или не, доскорашњи потпредсједник Скупштине Црне Горе, Рифат Растодер, док су каратисти студентског клуба ”Рифат Бурџовић Тршо” представљали силе зла.
Ту прву представу је режирао Слободан Милатовић, као и многе касније, човјек који ме увијек асоцирао на ову чувену Лесову пјесму ”Људи сјенке” (”Има на свијету мирних, добрих људи, што кроз живот нечујно и тихо газе, као да ногом ступају по памуку…”). Иако је по природи био такав, био је и остао спиритус мовенс, духовни покретач ДОДЕСТ-а, а богами и „душа” Дома омладине. Својим именом симболизује оно што је императив алтернативног театра – освајање слободе.
На сцени ДОДЕСТ-а, позоришну каријеру започели су многи драмски умјетници који данас представљају истакнута глумачка имена – Младен Нелевић, Жарко Лаушевић, Милан и Мима Караџић, Стела Ћетковић, Варја Ђукић, Марко Баћовић…
И моја маленкост учествовала је у једној представи (”Одјељење за колективну психотерапију”). Умјесто улазнице добио сам ”упут за психијатра”, а чувени избацивач Бако (Адемовић) још на вратима ми је навукао лудачку кошуљу и убацио ме у подрум. У потпуном мраку, угледао сам свјетло на крају тунела, али то је у ствари била ”лудница”, у којој је ”психијатар” већ прегледао пристигле ”пацијенте”. Пошто је и са мном обавио разговор, упутио ме у празан кревет из којег сам у наредних сат времена пратио најлуђи игроказ у мом животу.
Било је још пуно ”лудачких” представа у ДОДЕСТ-у, посебно од 1985. године када је кренуо ФИАТ (Фестивал интернационалног алтернативног театра); многе, истина, публика није ни разумјела, посебно оне које су извођене на страним језицима, а највеће одушевљење је, свакако, изазивао стриптиз који је тако често био присутан на овом фестивалу.
Но, уз ДОДЕСТ је постепено сазријевала и титоградска публика, мијењала се позоришна и културна стварност, што је добрим дијелом утицало и на стварање урбаније и модерније црногорске престонице. Кулминација је била гостовање чувене Елен Стјуарт из Њујорка, познатије као Ла Мама, „мајке” свјетске позоришне алтернативе.
У међувремену је у Дому омладине оживио и музички програм – ”Guitar Art Fluid”, ”Podgorica Blues Summit”, ”Мјесец поштовања џеза”, ”Gitara Montenegrina”… Поред афирмације црногорских музичара, ’Будо Томовић’ је угостио реномирана имена са свјетске сцене: Yasmin Levy, John Lee Hooker, David Murray, Jason Moran, Sharrie Williams, Tony Allen, Renaurd Garcia Fons, Trilok Gurtu, Miroslav Tadić, Carla Bley, Steve Swallow, World Saxophone Quartet, Magic Malik Orchestra, Christian Howes, Brooklyn Funk Essentials… А мени је у сјећању највише остао концерт моје тетке, Ларисе Дашић Симовић, некадашње првакиње Украјинске опере.
Ипак, као и већина Титограђана, најчешће сам у Дом омладине одлазио због добрих филмова које је прибављао легендарни Машан Ћупић. Тамо само одгледао циклусе филмова Клинта Иствуда, Квентина Тарантина, Вудија Алена, Тима Рота, Мерил Стрип… али и легендарну ”Емануелу” која је прекинута у најстраственијој акцији, паљењем свјетла, да би избацивач Бако, који је посебно био осјетљив на мирис цигарета, утврдио ко је из публике довикнуо: „Бако, ова ти овамо пуши!” Тако су се, захваљајући духовитим гледаоцима и ревносном избацивачу, и друге филмске представе често претварале у својеврсне перфомансе, налик оним ДОДЕСТ-овим.
