ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ, ЛИНГВИСТА

Црна Гора – последњи бастион тоталитаризма у Европи, а наука сведена на проституцију!

2211

Корумпирана и компромитована, а знајући да би је први озбиљни потрес могао сруштити и довести на оптуженичку клупу, црногорска власт се одлучила на директну издају и свога народа и свега онога на чему је тај народ вјековима заснивао своје постојање: она доводи НАТО окупаторе, рачунајући са тим да ће под њиховом стражњицом наћи заштиту и спас од одговорности за све неподопштине које је починила за три деценије своје недодирљивости

Угледни лингвиста, проф. др Драгољуб Петровић, рођен у Косору (племе Кучи изнад Подгорице), дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, гдје је потом цијели радни вијек био предавач; специјалност му је дијалектологија. Написао је 12 стручних књига, између осталог и „Сумрак српске ћирилице“. Због објављеног прилога, под насловом „Помиримо пријатеље, непријатењи су смирени“, у „Књижевним новинама“, 1985. године, два мјесеца је провео у новосадском затвору. Дао је опширни интервју за „Српске новине“ из Подгорице, из кога издвајамо најзанимљивије одговоре.

У последњем броју часописа „Lingva Montenegrina“ (који издаје Факултет за црногорски језик и књижевност са Цетиња) Аднан Чиргић, декан тог факултета, објавио је рад „Драгољуб Петровић проучавалац говора црногорског језика“ у коме Вас сврстава у „најзначајније црногорске дијалектологе“ и уопште линвгисте друге половине 20. вијека.

-Видио сам тај текст. И написао му кратко „разјашњење“: да не постоји црногорска дијалектологија ни црногорски дијалектолози, да се и српска дијалектологија може истраживати само у јужнословенском (може и у балканском), али најпунији смисао она добија у општесловенском контексту (њен европски контекст много је сложенији).

Уосталом, за српски језик је утврђено да је стар 10 до 12 хиљада година; прва писана свједочанства о њему имамо из времена када је Син Божји био ђетић од 12 година, а ако неко мисли да се језику могу славити „рођендани“, да му се знају и отац, и кум и бабица, али не и мајка – онда ја немам потребе да се у то славље даље укључујем. Мени је довољно сазнање да су данашњи Црногорци потомци старих Срба-Зећана и старих Срба-Херцеговаца, а онима којима је то мало – нека питају мајке ко су им очеви.

Црногорска власт је Уставом озаконила црногорски језик.

-Из српског језиka изникла су четири његова заперка, у Европи тај се језик зове БЦГХС, мајстори из Гетеовог института тражили су да се препусти њима како ће се тај језик звати, а не може бити да они не знају да се тај језик може једино звати српски (као што га је прије 200 година звао и Гете), као што ни енглески, било гдје да се у свијету појави, не може бити ништа друго до енглески.

Најзанимљивије је у вези с тим мишљење П. Л. Тома да они „прате политичка догађања“ и чим је „црногорски језик“ Уставом инаугурисан као државни језик у Црној Гори, он га је одмах уписао у наставни план на својој париској катедри и прикључио га српском, „хрватском“ и „бошњачком“. И учинио је то превиђајући једну своју несвакидашњу паралелу: он је рекао да у Кини постоји око 240 дијалеката, од којих  би, по критеријуму разумљивости, макар сто могло имати ранг језика, али да су сви Кинези сагласни да они имају један књижевни језик, онај мандарински.

Посматрајући те чињенице, помишљам на могућност да многи западни слависти подупиру настојања својих држава или влада да се на Балкану одржи напетост међу носиоцима истог језика који се појављује под четири етикете. Ако је, дакле, тачно да су западни слависти које помињемо „представници“ својих држава (влада), онда би се све о чему говоримо могло свести на међународну научну проституцију. А штампање Ходелове књиге латиницом – могло би бити тек повлађивање таквим трговачким аранжманима. И потврда схватања да су Срби народ без будућности.

Каква је перспектива тзв. црногорског језика? Да ли сте сагласни са ставом да ће та политичка категорија трајати колико и режим који ју је инсталирао?

-Бојим се да то не могу процењивати, али знам да је зло много теже искоријенити него га зауставити и онемогућити да се укоријени. Ја на то гледам као на комитски покрет после „Божићне побуне“ 1919: побуна је била брзо смирена, али су се неким „побуњеницима“ злочини осладили па је тај облик „пљачкашке привреде“ касније настављен током више година. Нешто се слично и овдје може доготи: на почетку прошлог вијека у Црној Гори је живјело 95 одсто Срба и 5 одсто Арбанаса, „црногорски језик“ инаугурисан је у тренутку када су се ти односи промијенили и кад су „Црногорци“ почели да се утемељују као „национална комунистичка творевина“, али се и поред тога двије трећине Црнгоораца тада изјаснило да говори српски; касније је државни терор те односе промијенио, што је само потврда записа оног Његошевог секретара да „од Црногораца нема већих јунака у боју ни већих кукавица пред строгом влашћу“.

Уз „црногорски језик“, наиме, пристаје онај с(л)ој Црногораца које је Вукић означио као „плебс“, а тај плебс је најопаснији кад му се дирне у оно што он сматра својим неприкосновеним „правом“ и он ће на исти начин бранити и „језик“ као што је био спреман да брани ону „задружну шталу“ на Ловћену.

С друге стране, данас су на Балкану промијењене опште геополитичке прилике: Црна Гора се кандидовала за католичење (њен предсједник однио је папи конкордат који је књаз Никола потписао 1886.) и њој ће ватикнски самар бити притезан са разних страна, при чему ни удио НАТО пакта у тим пословима неће бити баш безазлен. А о последицама даљега зетазања односа у Црној Гори, не бих хтео да размишљам…

Ћирилично писмо, којим се на овим просторима писало од времена свете браће Ћирила и Методија, данас се немилосрдно протјерује из државних институција Црне Горе и потискује из јавне свијести.

-Црна Гора упрегла се у најгоре послове откад се нашла на овој веселој балканској мапи, али је то и логично с обзиром на то који је и морални и интелектуални капацитет оних (много је рећи – људи) који су се истурили за њене предводнике. Они су се одрекли и Његоша и свега онога на чему се Црна Гора уетмељивала док је било Црногораца и док је последњи нису изгибули под Скадром, на Брегалници и на Мојковцу.

Ако су сада у Црно Гори прилике такве каве јесу, морам рећи да су оне задуго биле битно друкчије и много „ћириличкије“ од оних у Србији. И разлози за то су били врло прости: ћирилицу је требало најприје сломити тамо гдје је она била најчвршћа, а Црна Гора је остављена да се у њој ћирилица сломи једним ударцем. И то се управо и догодило: употреба ћирилице у Србији сведена је на ситне проценте, тихо, постепено и непримијетно, а у Црној Гори је то ишло пуно брже и до потпуног затирања. И логично је што се то тако догађа: Црна Гора остала је последњи бастион комунистичког тоталитаризма у Европи. Корумпирана и компромитована, а знајући да би је први озбиљни потрес могао сруштити и довести на оптуженичку клупу, та се власт одлучила на директну издају и свога народа и свега онога на чему је тај народ вјековима заснивао своје постојање: она тамо доводи НАТО окупаторе, рачунајући са тим да ће под њиховом стражњицом наћи заштиту и спас од одговорности за све неподопштине које је починила за три деценије своје недодирљивости.

Та власт, међутим, не рачуна на то да се сваки окупатор понаша једнако према својим слугама: он их темељито презире. И трпи док од њих не нађе јефтиније.

Црногорска академија наука и умјетности је прошле године објавила „Рјечник црногорског народног и књижевног језика“.

-Црногорска академија наука и умјетности је друштво стараца, герентолошки центар (једна моја баба би рекла – „герељашки“), и они нијесу могли ништа боље учинити. Осим да краду и лажу. А да их питаш зашто то раде – не би ти умјели одгвоорити ни за лупештине ни за лажавине. У томе друштву, може бити, има по који занатлија, али међу њима нема интелектуалаца, нити лингвиста који би им рекли како се речници прирпемају и која су знања за њихову припрему непоходна.

Физиономију тог речника одредио је једна стари општинскис екретар и није ни чудно што је то учинио тако сакато и незнавено. Осим свега, Остојић је предложио и чланове „програмског савјета за рјечник црногорског народног и књижевног језика, по истом обрасу по коме се то чини, рецимо, за „Параду поноса“ или за Годишњу изложбу паса.

Треба предложити Академији и њиховим лингвистичким мајсторима да забораве оне следеће томове Речника ( апланирали су их, вели академик Брано, још четири) јер су и овим довољно осрамотили и лингвистику и Црну Гору, а Академији, као и неким њеним академицима, то се више не може ни познати.

С обзиром на чињеницу да постоји „црногорски језик“, да ли онда може постојати књижевност под таквим (црногорским) именом?

-Са црногорском књижевношћу човјек се може изругивати као и са „црногорским језиком“. Оно што у тој књижевности вриједи то се сасвим угодно може осјећати и у српској књижевности и у њеној српској језичкој одори. Уосталом, сад на Цетињу постоји јединствен Факултет за црнгоорски језик и књижевност, на његовом сајту види се да су му најугледнији професори Новак Килибарда и Милорад Никчевић (од који је први у пензији а овај други у Осијеку), декан има докторат, један продекан му је средњошколски професор, а дурги магистар; што се осталих наставника тиче, њих је тамо за катедре вјероватно натјерала полиција, а њихов стручни и научни ауторитет обезбеђују Милови и Филипови перјаници.