скидање прашине

Пјесма ,,Певам дању, певам ноћу“ посвећена ћерки Вука Караџића!

1322

Постоје бројни докази да је српски пјесник, Бранко Радичевић, био заљубљен у ћерку Вука Караџића, Мину Караџић и да је баш њој посветио своју наљепшу пјесму

Бранко Радичевић је био српски романтичарски пјесник, рођен 1824. године. На крштењу је добио име Алексије, али пред објављивање своје прве књиге, име је промијенио у Бранко. Уз Ђуру Даничића био је најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност.

Пјесник је био страсно заљубљен у Вилхемину-Мину Караџић, сликарку, пјесникињу, преводиоца и ћерку Вука Стефановића Караџића и, управо је њу „метнуо међ звездице“.

У многим његовим пјесмама се осјећа Минин дух, али се поуздано зна да је искључиво њој посветио ову, неки кажу своју најљепшу пјесму. Познати стихови кроз жељу да је „дигне међ’ звездице“ исказују занос пјесника његовом музом.

Мина је била звијезда бечког друштвеног живота, изузетно образована, имућна, успјешна сликарка, а Бранко сиромашни студент са теретом тешке болести, што је у њихову причу унијело тужне црте. Из Мининог каснијег идеализованог ликовног и књижевног портрета Бранковог, наслућује се да су између њих постојале узајамне симпатије.

Бранкови стихови „певам дању, певам ноћу, певам, селе, шта год хоћу“, записани 1847. у Минином Споменару, одају његова осјећања. Ову пјесму је касније, године 1977, отпјевао Здравко Чолић.

ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ

(посвећено Мини Караџић)

Певам дању, певам ноћу,
певам селе, што год хоћу;

И што хоћу, оно могу,
само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
гласовито, силовито,
да те дигнем са земљице,
да те метнем међ’ звездице.

Кад си звезда, селе моја,
да си међу звездицама,
међу својим, селе моја,
милим сестрицама.