Најмање 522 житеља Пиве, од којих 109 дјеце, свирепо су убијени 7. јуна 1943. године. Покосили су их рафали припадника злогласне фолксдојчерске СС дивизије „Принц Еуген“ уз подршку првих комшија из Херцеговине, гатачких усташа и муслимана из злогласне Ханџар дивизије.
Пише: Велиша Кадић
Дола у Пиви су једно, али не и једино жртвено мјесто из чијих долина и данас вапе душе 522 житеља овог краја, међу њима и 109 дјеце, које су 7. јуна 1943. године, на празник Обретање главе Светог Јована Крститеља, покосили рафали припадника злогласне фолксдојчерске СС дивизије „Принц Еуген“ уз подршку првих комшија из Херцеговине, гатачких усташа и муслимана из злогласне Ханџар дивизије.
Сијали су они смрт и на другим пивским местима, али се тачан број настрадалих још не зна. Прича се да је живо спаљено по колибама у селима и катунима или бачено низ сурове планинске литице више од 1.260 недужних људи, жена, дјеце и стараца, што је готово половина данашњег пивског становништва!
Како су године одмицале, те жртве одлазиле су у приче, успомене и легенде. Но, прије три године „Српска телевизија“ је снимила документарни филм „Кад се Пива на небо селила“, професора Веселина Матовића, који је испричао крваву бајку верући се низ литице, обилазећи страдална места Пивљана, проналазећи ријетке свједоке тог злочина. У томе су му помогли Миле Цицмил, историчар, Пајо Батрић Кандић, Ђорђије Кандић, Веселин Кандић, Радмила Матовић, као још увек живи свједоци тих мученичких дана Станоје и Загорка Кандић, Љубинка Осмајић, али и друге личности.
– Нема братства у Пиви коју је заобишла ова несрећа. Само код најбројнијег (Благојевића) страдало је више од 220 особа! Нека су братства преполовљена, док је једно заувијек нестало. Страдали су само зато што су се родили као Срби, што су се крстили са три прста, говорили својим српским језиком и потписивали се како је ко знао српском ћирилицом. И зато, зашто не рећи, што су у том злом времену имали и неке зле комшије – каже аутор филма Веселин Матовић.
Његов водич кроз пивски пакао, професор Миле Цицмил, историчар и аутор књиге „Крв Пиве“, у којој су први пут објављена нека аутентична сведочења преживјелих страдалника, као и најпотпунији списак страдалих, каже да постоји више историјских извора који се морају сагледати у континуитету пре тог несрећног јуна 1943.
– Зна се да је Жупа пивска била под захватом седме СС „Принц Еуген“ дивизије. То је била посебна добровољачка јединица, коју су чинили брдска дивизија, 118 ловачка, 369 хрватска дивизија. Напад на Пиву био је наставак четврте офанзиве после битке на Неретви, гдје су се на овој територији дурмиторског среза груписале партизанске снаге које су прешле из Босне у Црну Гору.
У Долима пивским на дан страдања обавља се помен свих жртава пивског краја из Другог свјетског рата. Српска православна црква је недавно одлучила да канонизује пивске страдалнике, проглашени су мученицима и ушли у црквени календар
ЈАГЛИКА
Лику светих прибројане су све невине жртве Другог светског рата у Пиви, а међу њима и Јаглика Аџић, 17-годишња дјевојка коју су заједно са родитељима, браћом и комшијама, спалили Њемци, муслимани и усташе.
Њемачки војници су у Гојковића долу затворили у једну колибу око 50 мјештана, међу којима су били Јагликина браћа Милорад (8), Момчило (4) и Душан (2), као и родитељи Стоја и Крсто. Она је успела Њемцима да побегне, али се вратила када је чула вриску и плач своје браће и родитеља, скочила у огањ и сагорела.
НОВОРОЂЕНЧЕ
У овом филму професор Веселин Матовић указује на трагедију породице Ђикановић, када су Малиша и Митра ишчекивали долазак на свијет новорођенчета.
– До рођења новог живота дошло је баш у часу стријељања! И то дијете које није дочекало ни име да му се надјене, најмлађи је мученик пивске трагедије, које је крштено мученичком крвљу – подсјећа Матовић.