репортажа из 1973. године, Бошко Пушоњић

Пчеле и жене у Васојевића

5373

Говор је лаган, чист, разложан, лијеп, измијешан екавски и ијекавски. Таква им је и пјесма, мелодија. И ђевојке по љепоти и пјесми су сличне. Слично и опјеване у народној и умјетничкој пјесми.

У горњем Полимљу се пјева: ,,У долини покрај Лима Васојевка свака фина“, а у пјесми ,,Федра из Милешеве“ Љубомир Матовић има и ове стихове: ,,Та Федра из Милешева, то дивно чудо од жене у стању је да очима запали и вече на Златару“.

Може и данас у овим крајевима да се деси бјекство дјевојке са момком без знања родитеља, али је све рјеђа, некад присутна насилна отмица дјевојке за момка кога она неће.

И куће су сличне. Могу се још срести и под шиндром (изгледа да су, срећом, већ ишчезле оне са кровом од сламе), али највише их је под кровом од цријепа. Црвени се читава лимска долина од кровова под цријепом. План им је сличан, али су, углавном, све веће и са великим прозорима.

Има пуно ђака-пјешака низ читаво Полимље. У овој долини има око 180 основних и 12 средњих школа са преко 50.000 ученика. У сеоским и градским библиотекама има око триста хиљада књига. У Полимљу данас има свега једна мало већа штампарија (,,Милешево“ у Пријепољу) и излазе свега два локална листа (,,Слобода“ у Иванграду – двапут мјесечно, и ,,Полимље“ у Пријепољу – недељно).

Књиге су у прошлости преписиване у читавом Полимљу, а данас се и пишу, јер сликара и писаца има у сваком граду. У прошлости је било и значајних зографа. Поменућемо двојицу значајних старих сликара, једног из горњег и једног из доњег Полимља. Врсни сликар поп Страхиња из Будимље оставио је своја мајсторска дјела на манастирским зидовима и иконама крајем 16. и почетком 17. вијека.

Путовао је не само низ Лим од цркве до цркве у Подврху и Добруну, него и низ Ћехотину до Св. Тројице и низ Тару до Довоље, низ Морачу и Пиву до тамошњих манастира, па чак и до Градишта код Будве.

А Рембрантов савременик, Андрија Раичевић из Тоца, винуће се у сам врх сликарства 17. вијека код нас. У то вријеме под Турцима, кад се нема ни хљеба ни слободе, он мисли о љепоти и слика велелепне иконе у Св. Тројици, Бистрици, Бусовачи и Крушедолу, прекрасним минијатурама илуструје, ,,Шестоднев“ и моли: ,,Простите ме грешног, бога ради“…

У ове крајеве каравани нијесу носили само робу него и књиге, пошту и плату просвјетним радницима, а често су с њима и ђаци одлазили у далеке школе. Колико су каравани били важни, види се и из једног члана ,,Васојевићког закона“ у коме се каже: ,,Караван нико да не дира но нека иде куд га пут води. А ко чесову штету учини да одмах и без поговора плати“…

Ишчезло је и некад омиљено пиће Васојевића – медовина, јер нема више ни оних пчелињака са 50 до 100 кошница. Није случајно још орије више од сто година један путописац записао: ,,Свијет говори – а је ли истина не знам – да су у Васојевића двије ствари добре: ‘челе и жене“. Једне од те ,,двије добре ствари“ – меда, све је мање.